Горштаци у Старом Влаху рвали се са хладноћом. Људи су снег и минусе прихватали као нормалне појаве, јер то и јесу.

Слике двојице мештана из фамилије Татовић у Тисовици, како пред магацином Земљорадничке задруге "Боровита главица" у Божетићима, под Јавором, истоварују чаброве белог мрса, која је осванула у једној фоторепортажи "Новости" пре више од четири деценије - једино још није избледела у сећањима најстаријих мештана.

Пожутела слика казује да је село било живо, као и да се бринуло о откупу производа. Тада у Старом Влаху готово да није било куће без пара волова, запреге су биле неизоставан део живота и прека потреба у врлетима, а модерно доба је овај вид превоза свело на минимум, запрегe су заменили трактори у њивама и на путу и "десетке" у извлачење грађе. Слика сад подсећа и на последње изданке рукотворина - мајсторе који су тесали букове сaонице или правили качице од чамовинe, али и на ткаље сукна и сеоске шнајдере.

Захваљујући магичном оку фото-апарата које је бележило тренутке и заустављало време, најчешће у рукама аматера и по неког професионалца - пред читаоцима је серија фотографија горштака који су се укоштац хватали са мећавом и хладноћама.

Прање веша усред зиме на реци Вршевини, час физичког под Мучњем, девојчице из Катића на таслацима или пракљачама, како су се звале дрвене скије, на часу фискултуре 1958. године уче прве кораке, па нарамак дрва на леђима или путари који су ручно бранили златиборску магистралу од мећаве - буде успомене на претке или су сетно подсећање на завичај, детињство и корене.

Прање веша на реци Вршевини

- Људи су се радовали да зима зимом пролази - подсећа Неђо Грујичић, последњи лучар са Муртенице. - Говорили су: Нема зиме док север не дуне, ако није јануар у снегу - тешко њиви, воћки и брегу, па зима је најбољи орач, под снегом је топлије у кући, бунару и штали. Казивали су да зелен Божић носи бео Васкрс, да ако зима не ошине главом, она ће репом, и да време сламу једе (продаје). Не пада снег да покрије брег, него да свака звер траг покаже.

Запрега и саонице једини превоз зими у врлетима Старог Влаха

Народни календар и предвиђање временских прилика, и да ли ће бити здравља и берићета, учили су се у старовлашкој школи живота. Отуда се млађарији често предочава наук оног старине који, негде на сеоској пртини, на питање комшинке: "Је ли зима?", одговора: "Па није, ко се обуче..." И није се о томе обазирао на њене јетке опаске ко га је угрејао, већ је притезао сукнени капут и вунену капуљачу, не испуштајући из руке дрвену лопату. 

Нарамак дрва

Монографија

Слике прохујалог времена, огледало и сведоци живота из деценија 20. века - из рамова, сандука девојачке спреме и фиока креденаца слажу се у фототеку и рачунаре Библиотеке "Јован Томић" за будућу монографију "Нова Варош из старих албума".

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.