На само 45 километара од Ивањице постоји место у коме као да је време стало. Без продавнице, пекаре, поште, Дома здравља, кафане и ваљаног ТВ сигнала живи њих деветоро, заборављени од свих. А Драган Бјелановић је једини становник зграде коју је некад делио са 40 станара. Сада та грађевина делује сабласно.

Усамљени, бесциљно броје дане који се своде на исто, сећање на лепу прошлост где је улицама Јасенова свакодневно шетало на стотине људи, а у варошкој кафани испијало се по 1.000 кафа. Данас су сивило, учмалост и празнина једини утисак које Јасеново оставља на пролазнике.

Драган Бјелановић је пре непуних 40 година дошао у Јасеново са визијом боље будућности. Данас, као једини становник зграде чији је кров некада делио са 40 станара, сведочи о старим, бољим временима које је ово место живела.

- Радио сам у кафани где је било запослено тридесет двоје радника, а нисам успевао да добијем слободан дан за славу. Служио сам Петра и Ивана Стамболића, 27. јуна 1987. године Слободана Милошевића и Петра Грачанина. Јасеново је било јаче од тадашњих великих градова Србије. По 600 оброка смо делили дневно. Седам аутобуских линија је било, све они велики, дупли аутобуси, пуни људи. Имали смо пумпу на којој се точило више горива него у Новој Вароши и Ивањици - прича Бјелановић.

Златно доба Јасенова обележио је рад две велике фабрике текстилне и кожне галантерије, поште, банке, бензинске пумпе, кланице, гатера. Данас мештани немају ни радњу.

- Имали смо и војни магацин. У њему је било свега од игле до локомотиве, преко пет милиона евра вредности. Све се овде откупљивало, сир, кајмак, кромпир, шипурак, клека... Било пара, штедело се у банци. Сада ни пара, ни људи, ни банке... И да није ове полиције повремено у центру за обуку, овде се не би нико жив чуо - прича тужно Драган.

Јасеново (foto: Рас Србија / Б.Бојовић)

Осамдесетих година, када је Јасеново било у експанзији, радило се ударнички од јутра до мрака. Kако каже наш саговорник, радном акцијом направили су спортске терене, и уредили јавне површине.

- На посао си могао да не дођеш, али присуство на радној акцији било је обавезно. Те 1982. године, мушкарци на брду копају земљу и ваде бусење траве, а жене доле то простиру по земљи, стручњаци надзиру, све иде својим током. Било је воље и жеље да се ствара боља будућност. А ево шта смо дочекали. Прођем главном улицом, поразбијана стакла, оронуле зграде, савијем главу, тешко ми да гледам. Уништили су нас - каже Драган.

Да би купили векну хлеба, девет Јасеновчана у поодмаклим годинама морају и до седам километара у једном правцу, за неке веће потрепштине преко двадесет.

-Излаза има, али мора да се ради. Него, ми данас хоћемо кока - колу у задњем селу Србије, али нећемо да беремо шипурак. Не ваља нам то - закључује Драган Бјелановић, који излаз види у враћању старим вредностима.

Узвор: Блиц / Инфо Лига

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.