Добрило Аранитовић приредио књигу „Сабрани радови“ Стевана И. Самарџића ((1877-1910)), културног и националног радника из Пљеваља Био ожењен учетиљицом Маријом Кубуровић и изабран за члана Епархијске управе Рашко-призренске митрополије. Умро и сахрањен у Новој Вароши, али му се не зна гробно место?!

У сали Скупштине општине  Пљевља недаво је промовисана књига  „Сабрани радови“ Стевана И. Самарџића, коју је приредио Добрило Аранитовић, публициста из Шапца и истраживач прошлости Старе Србије.

          Након вишедеценијског марљивог истраживачког рада и прикупљања,  Аранитовић је приредио издање у којем се, коначно, на једном мјесту, на више од 600 страница, могу пронаћи сви релевантни радови писца, просветитеља, педагога и националног радника Стевана Самарџића (1877-1910), чије име носи Библиотека у Пљевљима. 

У осам поглавља књиге сабрани су Самарџићеви књижевни радови са драматизацијом његове приповијетке „После севдаха“, потом прикази и осврти на књижевне радове савременика као и њихови ликови и портрети, чланци из културне историје, текстови о историјату школства и просвјетним приликама у Старој Србији и Рашкој области, те педагошке расправе, као и чланци и дописи о друштвеним и политичким приликама.

Завичај подигао споменик прегаоцу, са промоције у Пљевљима

        Аранитовић је у поглављу „Стеван Самарџић у одзивима савременика“, те поглављима „Књижевно дјело Стевана Самарџића у огледалу књижевне критике“, „Прилозима“ и „Из породичног албума“ настојао да, као аутор и приређивач, у највећој могућој мјери освијетли живот и дјело „jедног вишеструко даровитог ствараоца, подвижника изузетне радљивости и самопријегора“, како сам тврди за Самарџића.

     Књигу је издала Народна библиотека „Стеван Самарџић“ уз финансијску подршку Министарства културе Црне Горе, општине Пљевља и Рудника угља Пљевља.

         Рецензенти дјела су академик Љубомир Зуковић и историчари Салих Селимовић и Милић Ф. Петровић.

Рецензент и аутор, Милић Петровић и Добрило Аранитовић

  Директорица Библиотеке Ђина Бајчета представила је  техничку и организациону страну овог изадавачког подухвата. Салих Селимовић је освијетлио друштвено-историјске околности у којима је кратко живио и самопријегорно и свестрано радио један од најзначајнијих културних радника кога је икада имао пљеваљски крај, али и читава Стара Србија и Рашка област. На размеђу два вијека и двије историјске епохе, у бурном времену превирања која су нагињала ка коначној слободи српског народа.

 Самарџића су окупирали управо стање народа и његова тешка судбина, изван којег није хтио и није остао као моралан човјек и национални и културни радник.

Милић Ф. Петровић је актуелизовао историјске процесе са краја 19. и почетка 20. вијека, с посебним освртом на улогу интелектуалне и уопште духовне елите српског народа са простора јужне Србије у тим дешавањима, уз паралелу на вријеме у којем живимо и духовно и историјско раскршће на ком се у овом тренутку налази српски народ. Петровић је апострофирао дјело Стевана Самарџића као путоказ генерацијама које су дошле након њега и које долазе.

            Читаве четири деценије, дуже него што је живио Стеван Самарџић, Добрило Аранитовић је прикупљао радове овог прегаоца као и оно што су о њему записали савременици али и потомци, да би у животној доби више него двоструко старији од њега успио да их сабере и стави међу корице књиге-споменика који му подиже завичај. Аранитовић је захвалио свима који су помогли да изађе ова вриједна књига, поткријепивши смисао читавог посла Гетеовим стиховима:

                                       Све што, темељно и ваљано, лежи 

                                       У галерији прошлости далеке,  

                                       Увијек ће једног дана очи неке 

                                      Погледом својим откривати свјежим.

Промоција књиге у нововарошкој библиотеци биће, како је највљено, напролеће.

Животни пут просветитеља 

        Стеван Самарџић рођен је у Пљевљима 27. децембра 1877. године, а умро 1. априла 1910. године. у Новој Вароши. Основну школу учио у Пљевљима, гимназију у Београду,  звршио је први разред Учитељске школе у Београду, а преостала три  у Алексинцу као бриљантан ђак. Постављен је за учитеља у Новој Вароши септембра 1898. године и ту остао до септембра 1901. кад је премјештен за професора пљеваљске  Гимназије. Он је руководио Гимназијом, обавио пријемни испит и уписао прву генерацију ученика јер је пар мјесеци њен директор Танасије Пејатовић полагао професорски испит. Ту је Стеван предавао српски језик, природне науке и руководио ђачком књижницом. Од 1904. до 1908. био је управитељ пљеваљских основних школа, од 1908. управитељ нововарошких основних школа.

Нововарошки учитељи, Марија Кубуровић и Стеван Самарџић

Са венчања у Пљевљима, 12 јула 1902. године

Где су гроб и споменик? 

Самарџић  је, по молби,   био премјештен у Нову Варош 1908. године,   јер је морао да се стара о двије ћеркице, сиротице, које су 1907. године остале након смрти мајке Марије Кубуровић, учитељице родом из Нове Вароши, умрле у Пљевљима. Трећа ћеркица му је умрла одмах послије мајчине смрти – истиче Аранитовић. -  Године 1909. постављен је за члана Епархијске управе Рашко-призренске митрополије као управитељ основних школа за Нову Варош, Сјеницу, Прибој, Пријепоље и Пљевља. Сахрањен је у Новој Вароши, гдје му је подигнут и споменик, али двадесет година нијесам успио да пронађем ђе му је гроб и да ли уопште постоји?!

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.