Јунаци васкрсли из таме заборава

zlatarinfo.rs ( Д. Гагричић ) 01. новембар 2018. године Друштво Коментари

Опростите занавек што толико закаснисмо, ви нисте каснили на позив отаџбине – Радиша Филиповић (Фото Д. Гагричић) Опростите занавек што толико закаснисмо, ви нисте каснили на позив отаџбине – Радиша Филиповић (Фото Д. Гагричић)

Беседа Радише Филиповића, професора историје, 1. новембра, на откривању споменика ратницима 1912-1918. Ваше кости, на које ће нас подсећати ово спомен-обележје, су камени међаши слободарског духа и светионици.

Данас смо овде, на тргу испред бисте Војводе Петра Бојовића да изразимо захвалност и поштовање свим оним ратницима нововарошког краја који положише своје животе на олтар отаџбини и слободи у ратовима 1912-1918. године. Ово није обичан дан за Нову Варош, ово није обичан дан ни за сваког оног ко се Нововарошанином зове.

Данас се овде морало доћи, да се поклонимо новоподигнутом спомен-обележју у њихову славу, нажалост са закашњењем од 100 година. Опростите ратници и јунаци данас, опростите занавек што толико закаснисмо. Ви каснили нисте на позив отаџбине, али сте прерано отишли у смрт остављајући своје најмилије. Неће ваљда бити да је вама било лакше да дате своје животе него нама да подигнемо спомен-обележје у вашу част. Од данас, биће лакше и вашим сенима јер симобилчно васкрсавају и ослобађају таме заборава. Биће лакше и војводи, да више не самује на овом тргу. Његов поглед, усмерен ка кућном прагу, увек као да је запитан где су ми војници са којима сам стицао славу.

Ви сте учествовали у рушењу два царства охола у својој намери да нас вечно држе у ропству чак и по цену нашег нестанка са лице земље. Својом храброшћу, патњом и ратничком смрћу срушили сте Отоманску империју и донели овим крајевима вековима ишчекивану слободу. Још се ране нису зацелиле ни пушчане цеви охладиле, огласила су се црквена звона и добошари. Отаџбина је поново звала, навалио је Шваба. А отаџбина, то за вас није комад земље убоге и голе; то су зелене ливаде и шуме, забрани и обале реке Увац, свежа јутра са планинских висова Муртенице, Мучња, Чемернице, Јавора, Јадовника и Златара. Отаџбина, то су ваше породице, мајке, очеви, деца, ваша бака чуварица огњишта, а кућни праг светиња и граница која се мора бранити и чувати, јер је то граница између ропства и слободе.

Вама храбрости није недостајало. Ви сте људи Старог Влаха, где по Јовану Цвијићу живе најјача племена. То су људи снажни, живог духа и јаке воље, јако везани за природу и породицу, рече велики научник. Зато у нововарошком крају није било куће ни породице, а да неко није отишао у рат, обично оне најдрагоценије мушке главе-најмлађе и најспособније. За све време рата, мајчински образи нису стизали да се осуше од суза док су се пред кућама вијорили црни барјаци. Са кућног прага испраћани сте породичним заветом о части и поштењу најбоље исказаним речима мајке Злате из села Стапари која на војну испрати четири сина: „Моји синови, са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте, немој да чујем ружну реч о вама“.

Војвода Петар Бојовић више не самује на Тргу под родном планином Војвода Петар Бојовић више не самује на Тргу под родном планином

Ви нисте ништа узели, а дали сте све. Бранили сте част и слободу. На вашем слободарском путу падали сте и  посртали, али никада нисте савијали главу. Не савија се лако глава која је свој поглед везала за небо. Ваше кости не бораве у раскошним гробницама и светлим маузолејима, разасуте су на бојиштима у отаџбини и ван ње. Умирали сте у гудурама Албаније, на Крфу, заробљеничким логорима, нестајали у дубинама мора. Многима од вас ни гроб се не зна. Иза вас остале су ратне заставе опточене слободарском крвљу, избушени шлемови, исцепане цокуле и нагорели шињели, непрочитана мајчина и девојачка писма. Грејала вас је нада да ће те се вратити на своја огњишта, своју светињу коју сте под присилом напустили. Данас се, макар симболично, враћате својој кући.

Ово спомен-обележје ће подсећати и на све цивилне жртве рата. Задах смрти ширио се на све стране; авет глади и заразне болести, казнене експедиције и вешала односили су децу, жене, старице и старце. Србија се нашла пред демографском катастрофом и на ивици биолошке инвалидности. 

Пред нестајањем. На ове наше свете просторе са швапским бајонетима стигла је и забрана употребе ћирилице. А кад вам се неко умеша у језик и писмо, он има геноцидне намере. Зато су ови догађаји за памћење и подсећање. Обележавање оваквих датума није понављање прошлости већ указивање на њихов значај како нам се историја не би понављала у апсурдима. Једном за свагда морамо научити да будућност припада онима који памте и цене своју прошлост; право на заборав немамо, јер историја једнако кажњава непокорне као и оне склоне забораву. Превише и предуго смо народ кратког памћења.

Ово парче родне груде и део плавог неба нису наши, наследили смо их од својих предака који своје кости разасуше од дубине плавог мора до врхова Кајмакчалана. Потомцима смо дужни да им у аманет оставимо поруку коју својим животима исписаше наши преци: живот их је ошамарио, они су достојанствено примили ударац, живот им је ускратио, они су га несебично даровали славом и слободом, осуђени на ропство изградили су понос, осуђени на мучеништво постали су људи. Светски моћници и душебрижници покушавају да изврше ревизију српске и балканске историје па се често жртве и злочинци изједначавају. Историјске чињенице су неумитне. У Великом рату створен је међународни механизам да се Србија сведе на простор и демографску меру које јој други одреде. Тога морамо бити увек свесни. Нека нам у свести увек буде име Мариноса Рицудиса, капетана грчког носача авиона „Темистокле“. Тај млади човек, официр НАТО-а, одбио је команду надлежних за време бомбардовања 1999. године и из Јадранског мора вратио свој брод у солунску луку, не желевши да учествује у агресији. Војни суд га је суспендовао и одредио казну затвора, али су га време и држава Србија одликовали за част, достојанство и храброст, за вредности које би требало да красе потомке ратника 1912-1918. године.

Превише и предуго смо народ кратког памћења Превише и предуго смо народ кратког памћења

Ратници-хероји, ваша жртва није узалудна. Да ње није било, ми данас не бисмо стајали овде. Зато су ваше кости, на које ће нас подсећати ово спомен-обележје, камени међаши слободарског духа и светионици свима онима који не желе да им руке буду везане, памет укроћена, а душа поробљена или што песник рече што се не да у ланце везати. 

Велику захвалност заслужују сви они ентузијасти који покренуше идеју да се спомен-обележје подигне као и представници локалне власти да оно угледа светлост дана. Посебну захвалност заслужују аутори овог споменика који су кроз уметнички израз и форму на најбољи начин изразили дух времена и дух жртве са крстом, голубом и ловоровим венцом. Изгинули ратници су ратовали за крст часни и слободу славну. Они рат нису желели, он име је наметнут. Они су желели мир и зато сви заслужују ловоров венац на својим главама.

Нека вечни мир над вашим сенима влада: Вукола, Стеване, Арсеније, Гаврило, Василије, Мирољубе и све тако редом до 1 200 ратника и јунака. Нека је вечни помен и слава свим ратницима са Војводом Петром Бојовићем на челу. 


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.