Реља Недић који има 96 година и даље без наочара чита све што му падне под руку, покушавајући тако да што мање мисли на закоровљене њиве и угашена огњишта у некада живом селу код Нове Вароши.

Док је још био у снази, Реља Недић имао је пуне оборе стоке, а данас у готово пустом засеоку самује уз књигу, присећајући се често дана када је на падинама Муртенице све врвело од живота. Мада је на прагу стоте, Реља се не предаје. Здравље га добро служи, али га муче закоровљене њиве и угашена огњишта. Они су му каже тежи од сваке недаће.

Најстарији члан градске библиотеке

Рељи Недићу из Негбина књиге су постале страст, вид му је „као у сокола“, па без наочара чита све што му падне под руку. Реља има 96 година и најстарији је члан градске библиотеке у оближњој Новој Вароши. У младости, међутим, за читање није имао пуно времена. Освањавао је у ливади и њиви, „рмбачио“ и вукао по цео дан, а увече на починак одлазио са првим мраком, изморен тешким тежачким радом. Зато сада „жури“ да надохнади пропуштено.

Реља је прочитао преко 1.000 књига и то без наочара!, фото: Агроклуб

„Прочитао сам преко хиљаду књига. Волим да читам, а читање ми дође и као разбибрига у овој доколици. Погледам и телевизију, али ређе, јер много је политике на њој, а политика ме никада у животу није много интересовала. Данас се, на жалост, све претворило у политичарење. Моји унуци Милош и Ацо завршили су факултете, али зато што нису у странци раде за плату од око 20.000 динара“, прича старина.

Плач бебе није се чуо деценијама

Реља је одавно удовац и један је од последњих житеља засеока Недићи. Супруга Љубинка преминула је у својој 54. години живота, после тешке болести, а деца су формирала своје породице и отишла у град. Планина у којој је провео цео живот Рељу је окалила, па и данас у дубокој старости ради многе послове у кући и на имању. Сам сеје и обрађује врт, одржава окућницу, себи скува ручак, опере и опегла.

Чест призор на Муртеници, у планинским селима остали само старци ( фото: Агроклуб)

„У нашем засеоку плач бебе нисам чуо деценијама. Некада је овде свака кућа имала по десетак чланова, а сада је у целом засеоку свега неколико становника, углавном нас стараца. Млађи су отишли за послом и бољим животом. Њиве и ливаде зарасле су у шуму и коров, јер нема ко да их обрађује. На жалост, ни у већини други засеока није пуно боље. Још мало и све ће остати пусто“, каже Реља са тугом у гласу.

Без пензије, преживљава од помоћи најближих, али не жали се

Цео живот провео је у Негбини на породичном имању, али сплетом околности није успео да оствари право на пензију. Због неколико хектара посне планинске земље, колико има у свом поседу, Реља нема право ни на социјалну помоћ, па преживљава захваљујући помоћи најближих. Унуци, синови и снаје су му, каже, највећа љубав и подршка. Обилазе га, чувају и негују. Он каже да му ништа више од тога и не треба.

„Мало једем, не пијем ракију и не пушим цигарете, никога не мрзим, нити коме шта дугујем, што је можда и рецепт за дуг живот. Хвала Богу, ноге ме још увек добро служе. Живим у природи и са природом. Њавише волим свитање подно Муртенице, а овај планински ваздух који удишем од рођења има чудотворну моћ. Крепи и лечи боље од свих лекова“, каже за крај ова крепка старина.

Извор: Агроклуб Ж. Дулановић

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.