Зашто ХО „Стара Рашка и ТО „Златар“ фалсификују историјске чињенице о Јаворском рату. Српски војници нису били глинени голубови, али нови ревизионисти историје бројку жртава увећавају 12-14 пута?

 Недавно објављен проспект   „Златне нити златарске баштине“  врви од материјалних грешака, а  најкрупнија је, свакако, да је број погинулих у Калипољској бици  у Јаворском рату 1876. године увеличан   14 пута?!?

„Најтеже борбе за независност српског народа од турске власти вођене су током Јаворског рата на Калипољу. Главна битка је вођена на Ивањдан 1876. године где је српска војска тешко страдала, изгубивши при том око седам хиљада војника“ –  пише на крају брошуре Туристичке организације „Златар“.

Аутор ( или више њих) премашио је за хиљаду војника онај чувени фалсификат ХО „Стара Рашка“, која у својим најавама и  саопштењима са прослава наводи бројку од  6.000 погинулих.  У таблоидној жељи и ријалити маниру број жртава се, упркос историјским чињеницама – повећава 12 пута.  

Ове нове ревизионисте историје дементује  натпис са споменика у Калипољу,  који је  средствима Министарства за рад и борачка питања подигнут 2002. године:

„У јуришу на калипољске шанчеве 6. VII 1876. у најтежем боју  Српско-турског рата, Ужичка, Рудничка и Шабачка бригада изгубиле су преко 500 ратника.  Српска војска тада није заузела утврђење, али након рата Србија је добила независност“.

Осматрачница, споменик на Молитви у Љепојевићима

На 95. страни књиге др Војислава Суботића „Планина Јавор у историји Срба“ (Београд, 2008), коју је издала баш „Стара Рашка“, објављена је илустрација (скица)  бојишта, са распоредом  шанчева и правцем напада српских јединица под командом Петра Борисављевића.  Суботић  наводи да је  у боју на Калипољу 6. јуна 1876. године учествовало три бригаде и три ескадрона коњице, са укупно  око 5.500 људи.

Бој на Калипољу, скица и подаци о јачини српских јединица

Драгоцена сведочанства о Јаворском рату нуди и сведок догађаја Мита Петровић у књизи „Ратне белешке“  (Народни муизеј, Чачак, 1955), као и зборник радова са научног скупа "Ибарска војска у српско-турским ратовима од 1876. до 1878 године" (Народни музеј, Чачак, 1977).

Дакле, и лаику је јасно, имајући у виду убојну моћ оружја тог времена, јачину бригада, простор у Калипољу, те само неколико сати битке – да је фалсификат о броју жртава незабележен на овим просторима и да није могло бити погинулих готово као на Солунском фронту.

Па нису, ваљда,  српски војници били глинени голубови, нити су ишли грлом у јагоде, да пред  шанчевима, упркос неким погрешкама команде, падају као снопље?!

Богата историја  по много чему нас обавезује да будемо искрени и поштени, а најпре и пре свега – према јунацима који су ратовали за нашу слободу. А јаворски јунаци пошли су браћи у походе, у  села око Увца и Лима, у Османском царству, одакле су  многе породице  са завежљајима и  нејачи газиле  Увац и богазе Јавора и Чемернице, тражиле спас бекством  у Србију. Пошли су тамо где је  за оне што су остали – голи живот  био својеврсно јунаштво у  борби са алама и вранама, трпећи пљачке, бешчашће и зулуме, стрепећи шта ће их снаћи ...

И зар је  за Кнежевину Србију, малену и сиромашну, мала жртва  500 палих  јунака?  И  зашто се, 140 година после  Јаворског рата  –   удара нож у леђа јаворској традицији? Ко то фалсификује историјске чињенице, за кога и пошто то ради?  И колико се за то издваја народних пара? И како то годинама промиче будним доушницима, цензорима и комесарима у чаршији? Или се ово срамотно понашање  савршено уклапа у општи тренд незнања, бахатости и мањка  културе, таљигања и таворења.

Зашто аутори чињеница „из рукава“ брукају   сени јунака, зашто  ремете мир ратника?

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.