Последњи чувари народног градитељства

politika.rs (Бранко Пејовић) 21. мај 2018. године Друштво Коментари

Музеј "Старо село" у Сирогојну Музеј "Старо село" у Сирогојну (foto: С. Јовичић)

„Монографија Драгише Милосављевића, најплоднијег савременог истраживача градитељског наслеђа западне Србије, проистекла из темељног проучавања неимарства златиборског краја.

 Нису сасвим нестале оне некадашње дрвене куће брвнаре које, мада већ дотрајале и потамнеле, снагом вековне традиције зраче. Има их још по удаљеним селима златиборске висоравни где времену одолевају као доказ виталности народног градитељства.

Тим ретким здањима озбиљно се позабавио ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић. Он је пре три године руководио теренским истраживањима у пројекту прибојског музеја „Традиционално градитељство југозападне Србије и суседних области”, финансираном уз помоћ Министарства културе, па на основу тога сачинио књигу „Последњи чувари златиборске баштине”, недавно објављену у издању „Службеног гласника”.

Није било лако те брвнаре наћи, кроз забити до њих стићи, прозукла брвна и нахерене кровове разгледати, виђено проучити, снимити, описати...

А драгоцено је то за нашу културу јер ко зна до када ће ови последњи живи примери народног градитељства моћи да одолевају времену. „Нада да ће се у оронулим кућама открити неке нове конструкције и занатске вештине, опипљиви трагови прошлости, испреплетене судбине појединих фамилија, трагови несрећа из прохујалих времена, узгредни записи, предмети и реликвије, била је чудесни опијум који је водио истраживаче према последњим чуварима златиборске традиције”, написао је Милосављевић.

У књизи су свеобухватно описане и фотографијама приказане старе дрвене грађевине у Јабланици, Доброселици, Стублу, Драглици, Гостиљу и другим удаљенијим селима овог краја. „Неки од чувара времена су без крова и шиндре, одавно заборављени и напуштени од оних који би по праву и обичајном кодексу били дужни да се о њима старају.”

Црква брвнара у Јабланици (foto: С. Јовичић)

Аутор описује градњу, материјале, опрему, покућство, симболику виђених кућа брвнара. Ту сазнајемо да су се у златиборским селима као врсни неимари дуго памтили Осаћани, а за најбољег златиборског градитеља дрвених кућа сматран је Митар Удовичић из Стубла, чланови фамилија Ковачевић из Доброселице, Бакић из Јабланице... Дружине златиборских неимара имале су свог предузимача који је, као окретан и способан, погађао па водио послове. Није он морао бити најбољи мајстор, већ да уме да води, у складу са златиборском изреком: „Говеда могу да вуку кола, али не знају пут.”

А Драгиша Милосављевић објашњава како су те куће до овог времена опстале: „Стара златиборска кућа, грађена рукама самоуких и анонимних неимара, сачувана је чудесним сплетом околности. У временима после Другог светског рата, када се сиромашним житељима златиборских села мало шта доброг догађало, старе куће брвнаре проглашаване су назадним реликтима прошлости, као и сеоски живот који се по захтевима партијских идеолога морао нужно мењати. Будућност је била у граду, никако у селу. На срећу, већина мудрих Златибораца била је резервисана према новој власти као, уосталом, и оној пре ње. Били су научени да се од владајућих треба склањати и да им се нипошто не може веровати, а у кућама у којима су живели њихови очеви и дедови и они ће наставити живот.”

Музеј " Старо село" у Сирогојну (foto: С. Јовичић)

Кад је осамдесетих година 20. века формиран Музеј „Старо село” у Сирогојну, извршена је ревалоризација старе дрвене куће осаћанке. Ако је таква кућа пренета с удаљених места у Сирогојно, она је, дакле, вредела, размишљали су стари Златиборци. Многи који су се спремали да дотрајале куће склоне с темеља, предомислили су се очекујући неке нове градитеље етно-паркова. Средином педесетих, када су куће за становање у подручјима Србије и Босне покриване керамичким црепом, у засеоцима Кљунице и Брезовац у Јабланици покриване су шиндром и даском на преклоп.

„У сиротињским златиборским домовима учила се јединствена животна школа. Наследници су морали бити научени да се изнад свега цени и поштује породица, њени захтеви и потребе, да се слушају старији, да се не стаје на трулу даску, не изазива завист, не напада слабији и немоћнији... Да знају како ’ветар, вук и лопов никада не ударају на тврдо’, да се за ’труо колац не сме ништа везивати’, али и да се ’ономе ко има велико стадо оваца могу дати опанци на зајам’. Од малих ногу учили су их да је ’боље кућу запалити него обичај утулити’, али и да треба одговорити моћнима и властодршцима јер ’држави не дугуј, а са жандарима не другуј’”, пише у књизи.

У њеној рецензији проф. др Александар Кадијевић је записао: „Монографија Драгише Милосављевића, најплоднијег савременог истраживача градитељског наслеђа западне Србије, проистекла из темељног проучавања неимарства златиборског краја баца ново светло на ову тему.” А аутор, наравно, није заборавио заслужне за очување народног градитељства, с тим што је посебно захвалио Добрили Смиљанић за визију формирања Музеја „Старо село” у Сирогојну, „чијом посредном заслугом су сачувани бројни објекти на златиборској висоравни”.


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.