Док се тражи помоћ државе за отварање спомен-собе војводе Петра Бојовића у Завичајном музеју у Новој Вароши, у Мишевићима и даље „веслају“ о збиркама на још две локације!? Зашто власт већ пет година не разматра планове рада и извештаје Завичајног музеја?

Зa исправљање  неправди учињених  вишедеценијским заборавом и обележавање два јубилеја   –  160 година од рођења војводе  Петара Бојовића (1858-1945)   и  века одбране Србије у Великом рату, Општина Нова Варош затражила је помоћ државе.

Након пет година  „глувог барута“, од отварања Завичајног музеја у Новој Вароши, одељења ужичког Народног музеја , сели су за сто, „очи  у очи“, представници нововарошке  Општине и установе задужене за баштину Златиборског округа.  Поред осталог,  допуњен је пројекат за отварање спомен-собе војводе Бојовића и, уз науђене пара  општинског буџета, конкурисало се за средства  републичких министарства, како би,  уз експонате о животном  и ратничком путу славног земљака,  проширена  изложба са сведочанствима о Великом рату у приземљу  десног крила најстарије зграде у центру града.

Сада се наставља реализација иницијатива започетих пре 35-40 година  – да благо Старог Влаха на једном месту сведочи о вековима...Наставља се тамо где се  стало још у време припрема  збирки Завичајног музеја (отвореног 1. новембра 2012. године, поводом 100-годишњице ослобођења Нове Вароши и Старог Влаха од Турака), када су светлост дана угледале четири поставке, од праисторије до првих деценија 20. века.

Тада  је тек начета тема Великог рата, па на једином паноу  само једна  слика чува успомену  на славног `земљака, команданта Прве армије и начелника Врховне команде Српске војске у одлучујућим биткама за слободу рода .

У тиму општинске управе, који координира припреме за обележавања два јубилеја, рачунају, у првом реду, на реплике експоната – униформе, оружја и ордења војводе Бојовића, те копија  сведочанстава и фотографија...

Док се у граду под Златаром сви сложу да је музејска поставка приоритет, да је за њу последњи час, пошто време неумитно цури, у родсном селу  војводе Бојовића    и даље „веслају“ о спомен-кући  и спомен-соби... ?  Кумују томе и неке изјаве представника власти, са призвуком дневно-политичких потреба...

У одуживању дуга  у накнадној памети,  73 године после смрти, иду грлом у јагоде,  тако да се бруци о отварању ништа мање, ни више, него  три-спомен собе, Србија смеје, чуди и  крсти! А војвода, који је војничким умећем и личном чашћу, још за живота  – подигао најлепши споменик, сада се  због   неозбиљног и неодговорног понашања  својих земља,  далеко било  –  преврће у гробу!?

 Поделе и спорови  у селу Мишевићи трају још од 2002. године, када је парама државе подизана спомен-чесма. Трвења су почела због локације чесме на улазу у селу, а  полиција је уочи отварања, поводом општинског празника, морала да  интервенише због пресецања водоводне цеви. Касније је Сува чесма дуго  била застиђе,  па је пре неку годину обављена, опет уз перипетије...

И док део родбине тражи подизање спомен-куће, обијајући општинске прагове,  комшије из другог табора поручју потомцима војводе да искрче трње на рушевинама, како би се открили темељи родног огњишта Бојовића, на којем је провео осам година (до бекста породице преко границе  у Србију), а каснија је кућа брвнара дограђивана.

Комшије имају предлог: да се  отвори спомен-соба у сеоској школи, која нема ђака, али је недавно,  уз улагања општине, спашена од пропадања. Њихов „кустос“  најављује прикупљање шајкача и шињела, помиње  ормане и обећану помоћ  неких установа, појединаца.

Војвода Петар Бојовић ( из каталога Живот и дело)

У оба предлога  нема пројеката стручне институције и тимских припрема?! A војвода је, бар заслужио,  мини-елаборат  – да се напише која страна о мотивима и поводима, те локацији,  као и шта ће бити намена спомен-собе или куће, којим средствима,  кад и како ће се градити,  који би то и одакле били експонати? Неопходно је, свакао, рећи у чијем власништву ће бити објекат,  ко ће  газдовати...? Да сутра  не би  имали још једно ругло  и бруку?!? 

Овакви потези су, у најмању руку, лакомислени, каћиперски, у стилу приче и рок песме „Трла баба лан...“. Заборавља се да је брига o културно-историјском наслеђе –  чувању, конзервацији, презентацији  и другим пословима – озбиљан посао, за који је неопходно знање, сазнање, тим историчара, уметника и рестауратора... Можда се  све ово,  уместо неговања културе сећања –  уклапа у неке  трендове бахатости и   незнања, политикантске лакрдије,  мањка културе и изостанка критичког духа, неодвајања жита од кукоља...?

Неправде и грешке, једини пано у Завичајном музеју о Великом рату

Ако је потомцима баш и стало да оставе трага и белега у славу и част војводе   – па нека нешто уради и фамилија и братство Бојовића. Руку на срце: држава и народ су се колико-толико одужили низом  споменика, именом трга, научним скупом, књигама и записима, деоницама пута  према родном селу, изложбама....

Тешко до експоната  

Одавно се зна да је спомен-соба  голем залогај,  имајући у виду, пре свега,  деценијско закашњење, кадрове  и озбиљност припрема за тај посао, као  и број експоната до којих се може доћи. Наиме, највећи део експоната о животу и делу војводе одавно је у приватним колекцијама или збиркама Народног музеја у Чачку и других установа које брину о баштини... И ако се нешто појави на тржишту старина  - има врло озбиљну цену,  погодба је „у четири ока“ и паре „на руке“... С друге стране,  време граби старе колекционаре, губе се контакти и трагови....

Директан ТВ пренос бруке 

Захваљујући ТВ преносу са седнице Скупштине општине, одржане 21. фебруара,  на велика звона је пукла - одборничка брука. Гласачка машина владајуће коалиције (већине око СНС и ГГ)  са 20 : 7 гласова  опозиције ( ДС, „Двери“ и независни оборник) одбила је предлог   „Двери“  да се после више од пет година  од почетка рада први пут разматра план рада и годишњи извештај Завичајног музеја?!????? 

Нису пристали да на тој или наредној седници ставе под лупу рад тако установе од изузетног значаја за историју, културу и туризам општине и да се  суоче са  поразном чињеницом да су жмурали  пет година, а из буџета се издвајају значајна средства? Не занима их ни да ли има и како теку припреме за обележавање века одбране Србије у Великом рату?

А шта мислите - колико је њих било у Музеју?

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.