Тројица малишана Филип (14), Саша (14) и Драгомир Дерикоњић (12) из села Мажићи, које се налази на граници Пријепоља и Прибоја, да би стигли до школе коју похађају у Прибојској Бањи свакодневно путују више од два сата.

 На том путу прво пешице превале преко брда, а затим користе речни и два друмска превоза, док пругу прелазе пешице, упркос свему овоме никада не касне на часове. Решење за ове мале пустолове био би аутобус који би их превозио од школе до куће, међутим околни путеви су лоши и неасфалтирани, па аутобуса не може да прође.

Тројица Дерикоњића буде се пре петлова, у сами цик зоре, након тога следи три километра пута до Потпећког језера. На тој траси, после табанања следи вожња чамцем преко језера, а затим пењање стрмом “козијом” стазом и прелазак пруге Београд – Бар да би стигли до афласта где их чека први аутобуса затим након неколико километара следи преседање у други аутобус да би у 8 и 15 стигли у школске клупе.

– Кад зими заледи језеро, тате морају да разбијају лед, лети опадне ниво језера, једном нам је тако другарица утонула, па се од тада и плашимо – каже ученик осмог разреда Филип Дерикоњић и додаје да им је проблематичан и прелазак преко необезбеђене пруге.

Дерикоњићи мали пустолови из Мажића, (foto: ppmedia.rs)

– Најгоре нам је кад је мрак, лед и магла. Кад је магла не можемо да се орјетнишемо где да изађемо из чамца – прича Саша.

Драгомир тврди да су навикли на овакав пут, али да им је зими најтеже, јер некад дуго чекају на преседање у други аутобус.

Једна рута ујутру, иста поподне, најкраћа преко плаховитог језера. Исто овако у школу су ишли и њихови родитељи који су сада њихове чамџије.

А кад их непоуздано језеро изда, иду пешке и десет километара од куће до аутобуса, па скоро цео дан проведу у путу. Препреке и време им никада нису били изговор да се правдају у школи и сви су добри ђаци.

– Могу да похвалим ову децу да нису никада закаснили, да немају неоправданих изостанака и да само болест може да их спречи да не дођу у школу – тврди њихов разредни старешина Ацо Дујовић.

Филип, Саша и Драгомир се не жале се, кажу навикли су, не завиде другој деци што се више наспавају. Они стигну и да науче и да се играју, па и да помогну родитељима.

Вишегодишње обраћање житеља Мажића и вапај за решењем њиховог проблема пријепољској и прибојској општини за сада је имао малу вајду. Филипов и Драгомиров отац Станоје Дерикоњић каже да им је општина Прибој омогућила аутобус с друге стране језера, али да би им много било лакше када би општина Пријепоље асфалтирала пола километра пута на њиховој територији, а Прибој завршио око пола километра на својој, па да не прелазе језеро, бар у летњим данима.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.