Малишани пешаче 8 км кроз сметове док вукови завијају ( видео)

kurir.rs ( З.Шапоњић) 28. фебруар 2018. године Друштво Коментари

Малишани пешаче 8 километара кроз сметове док вукови завијају, фото: З.Шапоњић Малишани пешаче 8 километара кроз сметове док вукови завијају, фото: З.Шапоњић

Немања (9) и Милица (7) са оцем Јозом сваког дана пробијају се у подераним чизмама и јакнама осам километара кроз заснежену планину препуну вукова.

Кроз мећаву и сметове на фебруарском мразу, као некад Срби преко Албаније, малена колона пробијала се јуче у зору преко Златара.

Напред иде сељак Јозо Бојовић (62), мученик из Мишевића, за њим завијени у вунене шалове једва корачају његова деца Немања (9) и Милица (7).

Повео Јозо децу у школу у Аљиновићима, само ове године пут кроз снежне наносе мораће да прођу пешке у подераним чизмама јер кобиле Лисе, на којој је храбри отац превозио децу - више нема.

Курир је већ писао о Бојовићу, који сваки дан води децу осам километара на кобили у школу, међутим, ове године њихова мука постала је још већа. До магистрале четири километра, на чистинама снег и мећава направили сметове, мало даље у шуми је топлије, нема сметова, али има вукова. А дечица танко обучена.

Изанђале јакнице, танке и за пролеће, а камоли за сурову фебруарску мећаву на Златару. И чизме шупље, старе, Јозо нема од чега да им купи боље.

- Понадали се да је зими крај, да деци не требају чизме и јакне, кад застуди поново, наиђоше мећаве једна за другом, ова јутрос је најцрња. Помрзоше ми се деца - завапио је Јозо, на очи му удариле четвороструке сузе.

Добри људи, јавите се да купимо коња Јози

Јозо Бојовић, храбри и поштени домаћин са Златара, неће да тражи, да моли. Он се бори да прехрани децу од мало посне златарске прљуше, неплодне земље, од које нема много вајде. Да Јози добри људи купе коња, треба тек око 1.000 евра, да деца не иду пешице преко Златара до школе у Аљиновићима. Деци су потребне и топле јакне, топла зимска одећа… Нама тако мало, а Јозу и његовој дечици тако много. Адреса је: Јозо Бојовић, село Мишевићи, 31320 Нова Варош.

Број жиро-рачуна на који можете уплатити помоћ Јози Бојовићу: 2051001528298896-19 Комерцијална банка Београд.

А мали Немања и још мања Милица затрептали окицама, смрзнутих руку, уморни од дугог пута, застали само да се мало одморе, па да наставе даље. Чека их школа…

Овако су некад ишли у школу, фото: З.Шапоњић Овако су некад ишли у школу, фото: З.Шапоњић

– На јаде, морадох јесенас да продам кобилу Лису. Стара била, 26 година, бојао сам се да не угине од старости. Прошле зиме ставим децу на њу и било је лакше пробити се преко планине. Сад кад више немамо кобилу, морамо пешке кроз сметове, а како? Они мали, нејаки, снег велики, мало-мало па падну у снег. Имам ждребе од Лисе, али оно мало, не вреди – прича Јоза, а грло му се стеже.

И зајаукао би од јада, но, не може пред децом. Још црње, деца сваког дана у школу дођу мокрих ногу, смрзнута, таква се и врате кући. У џепу капута Јозо носи стари бежични телефон, да има везу са кућом, ако остану завејани у планини, да зову у помоћ супругу Лену, коју је пре 10 година довео са севера Албаније да му се не угаси огњиште. Епска је борба коју Јозо води да од својих малих макањица створи људе, да их ишколује, да бар они имају бољи живот него што га он има. Немања сања да постане шумар, а Милица учитељица. Али да бар чизме и дебље јакне имају…


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.