У домаћинству Петра и Невенке Љујић у Бистрици код Нове Вароши троје је деце која ће тек у школу, а толико их је и у остатку читвог села. Док су се Петрови и Невенкини вршњаци расули по градовима, њих двоје су одлучили да остану на селу и живе од пољопривреде и производње млека.

Мила, Милан и Срђан из Бистрице једина су деца у свом засеоку. Кад стасају ићи ће у школу у Нову Варош – удаљену седам километара.

„Овде у селу нема деце, морамо да идемо у вртић да би се дружили са децом,“ прича шестогодишња Мила Љујић.

Њихови родитељи Петар и Невенка су најмлађи брачни пар са децом у бистричким засеоцима. Иако су имали прилику да живе у граду, одабрали су породично имање на полупитомим пределима уз падине Златара у жељи да сами стварају за себе и да њихова деца одрастају као и они.

„Хоћу да будем свој на своме, да наставим да радим што су и моји преци, није све отићи у велике градове,“ тврди Петар.

Његова Невенка каже да живети у селу или у граду исто је кад имате некога с ким можете да живите.

„За неког се удате зато што га волите, без обзира да ли живи на селу или у граду,“ напомиње Невенка.

Циљеви су зацртани пре шест гтодина – не бити модерна сеоска породица која ради у граду, већ да се живи од пољопривреде и производње млека. На Љујића пољима гаји се скоро сва храна, а у стаји дише око 40 грла крупне стоке, што је више него сва домаћинства у Бистрици заједно, тврде упућени. Унапредили су генетски састав стоке, саградили су нову шталу, обезедии механизацију и опрему за мужу и чување млека.

„Имамко двадесетак крава и десетак јуница, у будућости планирамо да повећамо број грла. Купили смо у претходном периоду три хектара, један смо добили од стрица на поклон. То је доказ да смо се чврсто овде везали,“ каже Петар.

Живот на селу никада није бајковит, треба устати, стићи, обићи и нахранити, али сви раде, сви се слажу, разумеју и помажу, а то је, кажу, најбитније за леп живот. Миланка, Петрова мајка каже да они старији помажу колико могу и не мешају много у одлуке, док је Раде, отац захвалан јер су им се остварили најжељенији снови.

„Богу хвала, циљ је био да се син ожени, да има децу, да има супругу, да буде слога и договор,“ каже Раде.

Све што зараде од продаје млека и стоке, Љујићи улажу у газдинство. Још само да се асфалтира 350 метара пута и појача електрични напон, па да им се олакша даљи развој. Они не мрдају из Бистрице и све стварају да и кад малишани порасту пожеле у њој да живе.

Извор: Марија Вранић ЗООМ УЕ

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.