Подсећање на дане кад су, пре 105 година, у Првом балканском рату, крвљу и гвожђем, расковани ланци петовековног ропства.

Странице нашег портала у ризници  чувају подсећања како је,  крајем октобра 1912. године, испод укрштених сабљи  четири балканске хришћанске земље – Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке  –  покуњено прошла некад   моћна сила Отоманског царства и како су,  благодарећи  стварању војног савеза малих држава, ослобођени поробљени сународници.

Тада су, у Првом балканском рату,  крвљу и гвожђем раскивани ланци ропства    и Старом Влаху и другим крајевима Старе Србије,  колевке српске средњовековне државе  –  сванула je слобода. Скидањем    јарма  туђина  нестало је  аговања и беговања, очаја и безнађа раје под турским зулумом ... 

Наш портал у  ризници у електронској верзији чува књигу Драгољуба Гагричића „Дозивање предака (записи, фељтони, епске песме – мала историјска читанка Старог Влаха“), објављену у Новој Вароши 2015. године и у њој, на 105. страни, фељтон  „Златарских новости“  „Освајање слободе 1912.“.

Ево  како су, пре пет година, поводом 100-годишњице слободе, „Златарске новости“ најавиле  фељтон  „Освајање слободе 1912.“.

*У Првом балканском рату четири  савезника - Србија, Црна Гора , Бугарска и Грчка – раскивају ланце ропства, скидају  отомански јарам.

*Рика топова са Јавора,  19. октобра 1912. године,  означила је крај очаја и безнађа раје под турским зулумом,  нестанак аговања и беговања после  пет векова....

Нестало ага и бегова , Нова Варош 1912. године

*Јаворска бригада Српске војске, под командом Миливоја Анђелковића – Кајафе, прешла је границу и  потпомогнута  устаницима и комитама, донела слободу Старом Влаху и колевци  немањићке државе. 

Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Јаворске бригаде Српске воске

*С обе стране границе, која је, после Карађорђевог устанка и царских хатишерифа,  нацртана где никад није била, поделивши    Стари Влах 1834. године, зидани су пикети, осматрачнице, куле, утврђења, карауле, царинарнице...Једни су их зидали, надајући се скорој  слободи браће преко Увца и Лима, а други да векују на висовима Јавора, Чемернице, Муртенице...

*Зулум кантар нема – вапаји народа са немирне границе,  где    у борби против зла и тираније, оскудице и патње, избијају буне, дижу се „гуњ и опанак“. 

Сиротиња више није могла давати кулука и намета

*Трагична судбина српског народа   и непоколебљива вера  у “слом душмана и победу правде”

Комора Српске војске у маршу 1912. године

*Родољубиви  поклич проте  Милана Ђурића  (68), са крстом у једној и пушком у другој руци и беседа „на страшном Калипољу“. 

*Учитељ Јеврем Чакаревић оставио за поколењаи памћење песму  о победоносном походу Српске војске - “Бој на Сјеници и заузеће Пријепоља, Пљеваља и Нове Вароши”.

*Из рукописа новинара Драгољуба Гагричића „Златарске новости“ у више наставака преносе  записе хроничара и ратних извештача, истраживача архивске грађе и аутора књига, те сведочанства  из операцијских дневника и  извештаја команданата  са бојиштима  1912. године.

*Ово је поново ишчитавање давно објављених текстова, сажимање порука за оне којима је историјска истина значајна у једном глувом времену , а за друге  све више на путу заборава.

Цртање граница и својатање  

На судбоносне дане нашег краја и државе подсећамо баш у време кад појединци цртају нове границе, својатају колевку немањићке државе, бацају око и шапу на некадашње султанате... Без стида се  хвале   како су им преци доносили Сјеничку резолуцију  1917. године и, клечећи пред Швабом , нудили рашку земљу  „да  присаједине Босни и Аустроугарској“...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.