Без Југослава Ремовића, одељење ОШ "Вук Караџић" из Јасенова, код Нове Вароши, било би затворено. На плећа овог дечака од само пет и по година, навалила се судбина опстанка школе.

Када 1. септембра школска дворишта широм Србије испуни ђачка граја, а звона огласе почетак наставе, у Основној школи Горњој Белој Реци, звониће само за једног предшколца. Без Југослава Ремовића, одељење ОШ "Вук Караџић" из Јасенова, код Нове Вароши, било би затворено. На плећа овог дечака од само пет и по година, навалила се судбина опстанка школе.

Иако га до поласка у предшколско деле још два дана, у ђачкој соби малог Југослава, све је спремно. Радни сто и столица, лампа и нова перница. На полицама бојице, свеске, књиге... На столици испеглана кошуљица и панталоне. И ранац, превелики и претежак за овог делију од 135 центиметара и непуних 20 килограма.

- Сви се ми радујемо његовом поласку у прешколско, прославићемо, али истовремено не могу да не будем тужан када знам да ће тамо бити сам - каже Југославов отац Милан Ремовић. - У исту школу ишао сам и ја, али се тада, почетком осамдесетих, све орило од дечје граје. Мој Југић вероватно и не зна шта га чека, а многе ђачке згоде и незгоде неће доживети.

Југослав Ремовић

Ни најбољег друга из клупе, ни ужину да дели, ни прву симпатију...

- Још се надамо да девојчица која је овде завршила други разред, неће да се пребаци у матичну школу у Јасенову и да ће наш син имати макар њено друштво - забринут је отац.

- А и у јасеновачкој школи, са њом у клупи, био би само још један ученик четвртог разреда.

Велики је труд малог Југослава да очува школско звонце установе старе седам деценија - сваког дана прелазиће по шест километара до тамо и назад. Пешке.

- Док не падне снег, неће њему бити тешко да пешачи, јер је живахно, радознало, вредно дете. Права мала чигра - прича нам мајка Љиљана. - Навикао је он и на шумске путеве, на брда и долине, кишу и ветрове. Брине нас, међутим, кад завеје, а овде сметови могу да буду високи и до два метра. Борићемо се на све начине да не изостаје и да на школу не ставе катанац. Већ за три године, Југићу ће се придружити и сестра Милица.

Причу Ремовића заправо деле и остале, малобројне, породице у овим крајевима југозападне Србије, које су одлучиле да остану на селу и баве се пољопривредом. Србија је за последњих седам година остала без 34 велике школе. За два дана у школе ће кренути око 34.500 ђака мање него 2010/2011. године. Лане је готово 100 сеоских школа радило само за једног ђака!

- Навикли смо, нажалост, на овакве судбине, и у другим истуреним одељењима наше школе слична је ситуација. Без обзира на број деце, ипак, наша матична школа и три истурена одељења потпуно су спремни да дочекају малишане - каже Душица Поповић, директорка ОШ "Вук Караџић" у Јасенову. - Свака има савремена средства за наставу и одличне учитеље. Верујте ми да су ти просветни радници велики ентузијасти.

Избор

Иако живимо у Јасенову, од матичне осмогодишње школе ближа нам је четворогодишња у Горњој Белој Реци - прича Милан Ремовић. - До јасеновачке учионице, Југић би путовао готово осам километара, па смо се одлучили за Горњу Белу Реку, јер му је километар и по ближе.

У четири школе  19 деце

Сва три истурена одељења и матичну школу похађа укупно 14 ђака и пет предшколаца - каже директорка Душица Поповић. - Најкритичније је у Горњој Белој Реци, где сигурно имамо само Југослава. У Кућанима су четири ђака и један у припремном разреду, а у Јасеново долазиће један ученик четвртог разреда. Да ли ће другарицу добити он, или Југослав, њени родитељи још нису одлучили. Засада је најбоље стање у Доњој Белој Реци, где има осам ђака и три предшколца.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.