У књизи „Певање из вика“ професор Димитрије Големовић сабрао истраживања у западној Србији. Народни певачи, чувари традиције – свесни вредности песме и важности у афирмацији културног идентитета краја.

– Дoк су песме сличног порекла и старости у другим крајевима Србије скоро сасвим нестале из народног живота, песме из вика у западној Србији, колико год деловале непримерне овом времену, настављају да живе и код млађих певача. За то постоји више разлога, а основни је несумњиво тај што су они постали свесни да је то њихово певање вредно – јер је традиционално и истовремено нешто што овај део Србије чини посебним у односу на друге.

Овако у књизи „Певањеа из вика“ пише доктор етномузикологије Димитрије Големовић, професор на Факултету музичких уметности у Београду. Сабрао је теренска истраживања од четрдесетак година у неколико десетина села, али и низ записа из научних радова и пера колега, као и снимке са дискова.

Аутор др Димитрије Големовић

Уз редове о најважнијим особинама сеоског певања, као остатку из давних времена, Големовић наводи да оно представља праву музичку слику људи који су га створили: једноставно је у изразу, а опет богато детаљима и пуно неке праисконске снаге. Ове песме се, каже, данас најчешће чују у Старом Влаху и на Златибору, а распростиру се и до Рађевине, Тамнаве и Драгачева. Посебан акценат аутор поклања особинама текста и напева, односно мелодије, те тонским мерењима, али и перспективама за опстанак.

– Певање из вика у народној термиологији познато је и као певање на глас, уз вик, на затег, што указују на основну особину певања да се изводи гласно, да га карактерише развијенија мелодијска линија и појава дугих тонова, оних који се “испевавају“. Песме из вика се певају у двоје, у њима су јасно одвојени први и други глас, при чему први показује висок степен кративности, најчешће испољен кроз такозвано усјецање, док је улога другог да омогући складну пратњу. Песма се не сме прекинути ни по коју цену, па на то строго пазе, узимајући ваздух наименично – наглашава професор Големовић.

Подухват – насловна страна књиге о баштини

Певачи су, иначе, подељени око значај водећег и пратећег гласа и захтева који морају да испуне.Једни тврде да је водећем гласу теже да пева,јер „мора да усјеца“, односно „предваја“, а и да зна кад треба да „скрене гласом“ да би обликовао извођење песме. Други пак, тврде, да је напорније певати другом гласу, или како кажу, „задњаку“.

Песме из вика певају се у различитим приликама и аутор наводи сведочења из истраживања: „Где се састану двоје, то викну: кад се пече ракија, кад се жање жито, кад се комиша кукуруз, кад се са воловима рабаџија...“ Најчешћи стихови песама су у десетерцу и осмерцу. 

Узданица – подмладак Друштва за неговање традиционалног певања

Ново време и обичаји, као и пустошење села, нису прегазили стару песму, јер очувању и неговању, проучавању и сакупљању песама посебну пажњу поклања Друштво за неговање традиционалног певања извика у Новој Вароши, које је организатор Великог сабора традиционалног певања, где, као и на низу смотри народног стваралаштва, наступају певачи зашли у осму деценију живота, али и малишани. Допринос очувању даје и Сабор народне песме у златиборском селу Рожанство „Без извора нема воде“.

НОТНИ ЗАПИСИ И ДИСК

Међу корицама књиге „Певање из вика“, у издању нововарошког Друштва за неговање традиционалног певања, су и нотни записи песама, бројне фотографије, као и 21 нумера певача на аудио компакт-диску. Извођачи су из Раче, Кремана, Рибашевине, Азбуковице, Сече Реке, Трнаве и села нововарошког дела Старог Влаха. 

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.