Отворено писмо јавности: Јунаци нису заслужили немар

04. октобар 2016. године Друштво Коментари

Брука покољења - крајпуташ у Трудову Брука покољења - крајпуташ у Трудову

(Удружење потомака ратника 1912-1920. године "Војвода Петар Бојовић" у Новој Вароши је и претходној и садашњој власти упутило писмо у намери да опомене и подстакне на чување баштине, на поштовање корена и традиције, да пробуди успаване савести....)

У намери да чувамо и негујемо сећање на славне претке, афирмишемо вредности слободе и упознајемо младе са делом предака, учесника отаџбинских ратова Србије, као и да дамо допринос духовној обнови и бици против великог заборава, пре свега, због вишедеценијског наопаког раскида са прошлошћу, кратке памети, немара, небриге и заборава потомства према онима који су за слободу и на олтар отаџбине положили највредније што си имали – животе, желимо да подстакнемо низ активности у општини Нова Варош.

Као приоритет, уз раније понуђене иницијативе, истичемо неколико задатака за расправу и разговоре и тражимо подршку и ангажовање локалне управе, буџетских установа из области културе и образовања, месних заједнице, парохија СПЦ, удружења грађана... Наша је намера да пробудимо успаване савести, поједине однарођене актере и креаторе програма, да опоменемо и подстакнемо на поштовање корена и традиције.

ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА РАТНИЦИМА 1912–1918. ГОДИНЕ

Да ли се још неко тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно одрицао себе, свог бића, корена, имена, идентитета, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена?

У нашем граду (и читавом крају) има покушаја да догађаји од пре једног века буду запостављени, да остане у мртвом углу, да се жртве и страдање народа забораве?!?. Тим поводом оштро смо реаговали и рекли: Општина Нова Варош је дала значај допринос на бојном пољу и слави српског оружја - око 1.200 ратника и око 800 цивилних жртава и нећемо пристати да то време прекрију мук и летаргија, већ ћемо све учинити да се одају почасти, да помињањем и памћењем чувамо успомену на оне што су нам сачували отаџбину и даровали слободу.

Жеља нам је да се годишњице Великог рата, а преостале су 2017. и 2018. година - скромно, а достојно обележе, у духу српске традиције и културе. Понудили смо широк спектар активности за обележавање националног јубилеја..

Подизање споменика треба да буде круна манифестација у обележавању века одбране Србије у Великом рату, па, можда и централна манифестација за западни део Србије.. Достојанствено обележје на Тргу војводе Петра Бојовића било би, не само одавање поште и враћање дуга бесмртним јунацима, већ и белег оној 

Србији коју је волео, ценио и поштовао свет. Обележје треба да буде високих уметничких вредности, како су заслужили јунаци - за понос и памћење генерација. Споменик треба да оствари своју друштвену, културну, уметничку и историјску функцију, изузетно значајну за народ овог краја.

Тренутно су застале активности и Удружење подржава захтеве Одбора за подизање споменика за кадровско појачање и укључивање челника локалне власти. Требало би што пре комплетирати Одбор и наставити рад.

Слика војводе Петра Бојовића - само један експонат о славном земљаку у Музеју Слика војводе Петра Бојовића - само један експонат о славном земљаку у Музеју

ЗАШТИТА СПОМЕНИЧКОГ НАСЛЕЂА И ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ 

Белези подигнути у славу и част ратника су, у већини случајева, у лошем стању: на каменим књигама предака епитафи су готово нечитки - нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало...

Обавеза је да се умију и заштите крајпуташи, споме-плоче и спомен-чесме, као и гробови и гробља у којима су сахрањени ратници. Неопходно је да свако од нас, у својим срединама, укаже на ту обавезу, подсети комшије, потомке и родбину, али и чланове савета МЗ, јер је недопустиво да су нам зарасли у трње белези јунака отаџбине, који су понегде и својеврски споменици народног градитељства. 

Како да нам гости на планинама и у селима Старог Влаха поверују да нам је храна здрава , а вода исправна ако виде наш немар према споменицима са етнографским и уметничким вредностима?Да наши апели често личе на вапаје изгубљеног у пустињи или на борбу са алама и вранама, сведочи и случај да је споменик војводе Петра Бојовића на истоименом тргу у две минуле године био без цвећа. Ми смо се стидели тог немара и бруке, власт је терала по своме...

Не можемо остати ћорави и глуви на чињеницу да нам је Завичајни музеј недоношче и пасторче Општине и тражимо одговорност за немар и нерад?!

Ни после четири године од отварања одељење Народног музеја из Ужица нису настављени најављени послови на проширењу простора и збирки експоната, а нема ни видео-заштите поставки. На табли испред зграде у центру града изнете су лепе жеље и обмане, које заваравају намернике да је потпуна збирка. 

Представљање прошлости нововарошког краја овде се завршава негде са крајем Првог светског рата и нема докумената и остале грађе о деценијама 20. века.С друге стране, оскудан је део поставке о учешћу Нововарошана у Великом рату. Брука је да Музеј у завичају војводе Петра Бојовића има само једну слику славног земљака и ни један експонат, копију, реплику?! На ова питања одговор треба да даjу локална управа и ужички Музеј.

Не одустајемо од захтева да се у сарадњи са музејима из комшилука припреми изложба о нашем крају, Старом Влаху, Старој Рашкој или Златиборском округу у Првом светском рату... На исту тему требало би установе, које по природи посла покривају прошлост и задужене су за њено истраживање, да организују научни скуп или округли сто на коме би историчари и истраживачи осветлили збивања и страдање народа и тако упознали младе генерације. Да ли ће се то радити кад прође обележавање века одбране Србије у Великом рату?

На пољу сакупљања историјске грађе и у издавачкој делатности општина Нова Варош увелико заостаје за окружењем. Годинама се ништа не ради, а нетрагом нестају документа, личне ствари ратника, признања и одликовања, фотографије, записи, епске и лирске песме и друго.

Зашто се о раду ове установе, важне за историју, али и културну и туристичку 

презентацију краја, ни јeдном није расправљало на седницама Општинског већа или СО, зашто се ти захтеви одбијају? Колико Музеј има посетилаца, колико је ђака организовано посетило вредну збирку и колико се Музеј укључио у обележавање 100-годишњивце Великог рата и 140-годишњице Јаворског рата?

Оскудан програм установр културе - из представе Оскудан програм установр културе - из представе "Сине, не дирај ми сабљу"

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАНА ОПШТИНЕ – 1. НОВЕМБРА И ЗАНЕМАРИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 

Одавно упозоравамо на сенке у обележавању Дана општине – 1. новембра. На овај историјски међаш се не подсећа како то заслужује дан кад су 1912. године ослобођени Нова Варош и Стара Србија од петовековног турског ропства. Чини се то, углавном, узгред, понекад траљаво и провидно, последњих година без полагања венаца, нема ни спортских приредби, док су ретки културни програми, а овај дан се у школамаи не помиње.

Удружење тражи да се, уместо оскудног, чиновничког протокола на свечаној академији, благовремено приступи припреми озбиљног програма у славу и част ослободилаца - са освртом на историјске чињенице, уз културно-спортске садржаје. Зашто да, поводом Дана општине, немамо бар један турнир када за спорт Општина годишње издваја преко 20 милиона динара, а имамо две дворане, клубове...?.

У Удружењу потомака ратника смо, оцењујући у више наврата како се одужујемо прецима – истакли да смо незадовољни календаром и репертоаром манифестација. У три године, како се обележава век одбране Србије у Великом рату, мршав је учинак наших настојања да се окрене лист у понашању према прошлости, као и учинак Дом културе, Библиотеке, Завичајног музеја и школа да организују вечери сећања, рецитале, приредбе, изложбе, промоције књига, литерарне и ликовне конкурсе, драмске програме и друге садржаје.

С друге стране, нема одговора ни на питања: зашто установе културе из три општине (Н. Варош, Пријепоље и Прибој) у заједнички календар програма не уврсте гостовања изложби и представа са тематиком из Првог светског рата и да ли ће грађани удаљених, заборављених и сиромашних општина имати прилику да виде ( и чују) програме које поводом 100- годишњице припремају куће од националног значаја и друге установе или је то искључиво привилегија житеља престонице и великих српских центара? 

Морамо подсетити да је пре 100 година на швапским бајонетима у наше крајеве стигла латиница. Окупаторске власти су крајем 1915. и почетком 1916. забраниле употребу ћирилице, српског матичног писма.

Сведоци смо да појединци из општинских служби и установа на буџету или актери програма који се финансирају народним парама - не маре што је ћирилица службено писмо. Има и плаката, огласа, саопштења и диплома написаних латиницом, као што су и рачуни два јавна предузећа – Комуналног и Енергије?!

Морамо се запитати ко то и за чији рачун ради и по коју цену и до када ће се понижавати, занемаривати и потискивати национално писмо? 

Нова Варош, 4. октобра 2016.
Прeдседник Удружења, Драгољуб Гагричић

Oznake: vojvoda petar bojović dragoljub gagričić zavičajno udruženje potomaka ratnika


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.