У подзлатарском селу Горња Косатица поново почиње да ради основна школа која је била затворена 22 године. Даница и Милица Зиндовић данас отварају учионицу. Уз њих и један предшколац.

БЛИЗНАКИЊЕ Даница и Милица Зиндовић данас ће отворити учионицу школе у подзлатарском селу Горња Косатица. Први су ђаци после 22 године, откако је утихнуло школско звоно и подељено последње сведочанство у истуреном одељењу пријепољске школе "Свети Сава" давне 1994. године.

Школска зграда недалеко од Косаћанке и уз пут за Брајску плочу и шуме Златара, једва се, кажу мештани, видела од врзине. А кад је пре седам дана стигла одлука о отварању, неверицу су замениле радост и акција. У дворишту врело као у кошници, слично данима, присећају се најстарији, када су горштаци зидали прве школе у Луњевцу и на Зборишту, у Доњој и Горњој Косатици.

- Мобом смо искрчили двориште и тракторима извлачили трње, павитину и сено. Било је пуно посла. Поправљен је кров и замењени су поломљени црепови, очишћене и окречене просторије. Доносили су људи ракију, жене колаче и кафу, а преостало је да се доведе вода у зграду изграђену 1988. године - причају нам Зоран Јасика, први комшија, и Миленко Кувељић, домар из матичне школе.

Синула школа у подзлатарској питомини, а живост у дворишту ђачке куће обрадовала је цело село са 300 душа. Пристигао део родбине да честита полазак у школу, а отац Жељко тек довезао два радна стола за прваке. Још ту, пред кућом, Милица и Даница смештају бојице и остали прибор у фиоке, "шетају" ранце по дворишту и показују прве цртеже.

- Знамо да бројимо до сто, али нисмо научиле баш сва слова - у пола гласа причају девојчице. - Ево, умемо да напишемо - тата и баба... Школа није далеко, доле преко Гаја. А зими ћемо излазити на коњу, деда направио самар...

Девојчице не помињу мајку Војимирку, умрла је пре три године. У школу ће их испратити отац Жељко, три године млађи брат Радомир, баба Станка и деда Живорад.

- Свануло ми је пре седам дана, кад јавише из општине да се после неповољних одлука из Министарства и Школске управе - отвара школа. Годину и по дана ме пекла мука: куд ћу децу? Како да их зими возим 12 километара доле до Пријепоља по овој стрмини и кривинама или да у граду нађем стан?! Кад нисам раније, како сад да оставим остареле родитеље, зар да распродам 14 грла говеда? - говори Жељко.

ДАЋЕ БОГ НОВИХ КОЛЕВКИ

Поред сестара Зиндовић, у школу ће поћи и један предшколац из фамилије Поповић, а за две године још двоје - Радомир Зиндовић и Милица Брајовић.

- Нема више места за народ доле у Пријепољу. Нигде лепшег живота него у селу. Одвајкада се овде живело од стоке и шуме, а сад малињаци ничу на свих страна. Даће бог да буде нових колевки и крштења - нада се деда Живорад Зиндовић.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

škola kosatica školsko zvono