У Вујетинцима, у припреме за "Прву Светску Бунгуријаду", 10. септембра укључило се цело село. За пријатеље и госте са разних страна спрема се дочек за памћење: богат културно-уметнички програм и обилна српска трпеза, за све госте и намернике-бесплатно.

Дуго се шушкало и шапутало у потаји, а онда је вест пукла као гром из ведрог неба. Вујетинчани су одлучили да из чамотиње изађу у свет и покажу да постоје и да, итекако, могу да буду добри домаћини. За почетак приче о „изласку у свет“, 10. септембра ове године Вујетинчани организују прву Бунгуријаду, манифестацију која би по њиховом плану прерасла у традиционално дружење и такмичарско надметање у спремању старовременских јела, међу које спада и бунгур. Ово здраво и укусно јело, сада готово потпуно заборављено, некада је било саставни део иначе богате српске трпезе. И одлучили и то, да као прави Срби, овом приликом све посетиоце, без обзира на њихов број, угосте о свом трошку. Гарантују да тог дана у Вујетинцима, невеликом селу под Острицом, нико неће остати гладан, а богами, ни жедан. Већ је договорено ко ће кувати бунгур, ко купус и пасуљ у земљаном лонцу, а ко приложити печено прасе или јагње. Колача и пита, кажу, биће у изобиљу. Задужења су већ подељена и озбиљне припреме за тај велики саборски дан су почеле.

Његово Величанство Бунгур

На идеју да и ми организујемо неку своју "јаду", и о свом трошку, дошао сам размишљајући о томе како смо у старо доба на кућном прагу са радошћу дочекивали госте и немернике и како смо некад заиста јели добру и здраву храну, за разлику од ове данашње - пуне некаквих адитива, каже Радомир Стојић, до пре неку годину професор физике на Војној Академији, власник иначе добро одржаваног породичног имања у Вујетинцима. „Села су нам одавно замрла, све је мање младих, па смо се сви невољно ухватили у корак са временом. Сви негде журе, једе се у ходу и онако с ногу. И углавном, једе се индустријски произведена храна. Као да смо заборавили некадашњу српску трпезу. А добро се зна и памти да је породични ручак од памтивека у нас обиловао, уз непрскане плодове воћа и поврћа, и разним ђаконијама и укусним јелима у које спада и Његово Величанство-бунгур. То је већ заборављено, "царско јело", које се спрема од прекрупљене пшенице и са додатком оног-чега има у кући. Обично је то сир и кајмак, може и пилетина или неко друго месо. А свега тога одвајкада је било у српским кућама. И они сиромашнији који су надничили и оскудевали у одећи и обући, на храни нису штедели. Добар српски домаћин је знао да се тешки послови не могу радити без добре хране и солидарне помоћи комшија и рођака. А деца су одувек једва чекала да комшије и пријатељи дођу на мобу. Било да је реч о копању, сечи дрва за огрев, брању летине. Тада се заиста добро јело. Биле су то праве гозбе, са обиљем пита и слатких ђаконија. За старије, било је ракије и вина, за млађе и која чашица сока од дивље купине, шумских јагода, а праву посластицу представљала је и водњика-благо алкохолно пиће прављено од плодова дивље крушке.

"Као да смо заборавили ко смо и како смо живели и како изгледа право српско гостопримство", прича Хранислав Мијатовић, наставник историје у пензији који се после службовања широм некадашње велике Југославије скрасио у родном селу.

"Нас неколико Вујетинчана у сарадњи са Архео-аматерима Србије који су са седиштем у Чачку, смо одлучили да организујемо Бунгуријаду и овдашње људе мало тргнемо из учмалости и подсетимо на то како се гост и немерник дочекивао у нашем крају. А наша села су изгледа сви заборавили. Политичари нас се сете само уочи избора, а после- као да и не постојимо. Путеви су нам у стању распадања, струје има па нема, нема поште, нема никаквих културних догаћаја. А овај народ је поносан. Ћути и памти. Наши очеви и дедови су учествовали у многим ратовима. Ништа нас није заобишло. Још боле ране од окупатора који су палили нашу летину и куће, убијали нашу децу и отимали тешко стечено. Нисмо боље дочекали и од ослободиоца и власти које су се мењале. Ваљало је стално скидати са леђа и одвојити од гладних уста и платити силне порезе и прирезе."

"Крпимо некако живот и покушавамо да се изборимо за нашу децу", прича Урош Момчиловић, земљорадник, председник Савета Месне заједнице Вујетнци. „Наше село је типично планинско, са око 110 кућа. На ове задње изборе изашло је 358 гласача. Мало је Вујетинчана који одлазе на посао у граду. Имамо доста младих који су одлучили да остану на родитељским имањима. Претежно се баве сточарством и обрадом земље, постоје и већи нови воћњаци, засади малине и ароније али је све то -углавном за своје потребе."

Урош Момчиловић са поносом говори о свом селу. Одавно, каже, није чуо да је било комшијских свађа или размирица. Истиче да у овом суровом планинском амбијенту људи тешко живе, али се и солидарно боре са недаћама. Каже да су мештани са одушевљењем прихватили идеју да се организује Бунгуријада и да се у селу деси неки културни догађај. А онда наставља.

"Из недара Буковика од како се зна вади и обрађује камен. Наши мештани су познати каменоресци. Из својих мајдана ваде тврде камене плоче и тешу сокле за куће, каменом облажу фасаде, а у многим храмовима, као у Вујну и Студеници, представљају украс прилазних стаза и подова. Истина, буковички главни мајдан камена је одавно приватизован па је и посао са каменом смањен."

Да нам је држава боље оганизована, било је и бољих решења за Буковик, вајка се Миро Дачић, један од овдашњих мајстора за камен. "Али, шта је, ту је. А радити са каменом, није лако. Срећом, има младих који хоће да узму у руке пијук, чекић и длето..."

У организовању прве Бунгуријаде и уређењу села ових дана најактивнији су млади Вујетничани. У центру места испред школе која носи име "Татомира Анћелића" сјатили се кршни момци.Ту су Мирослав Стефановић, Иван Грујовић, Иван Радосављевић. Пршти љути Вујетиначки камен од удараца пијука. Прави се и ограда око споменика , ускоро ће око њега бити постављена и ограда са поплетом од прућа. Журе, да заврше овде јер код куће има још послова које "задана" треба обавити. А ваља и госте који ускоро стижу овде дочекати...

Кремен бака, још се сећа деде 

Да нам није баке, 85-огодишње Вере Ђоковић, жене јаке као кремен камен, увек расположене за разговор и дружење, било би нам монотоно, каже кроз смех један од младића који лопатом чисти и уређује простор испред испред Вујетиначког, некада Задружног Дома. „Она је овде предводила и Секцију жена, организовала излете, дружења и игранке. За свакога има лепу реч и осмех. Да нам је Господ поживи… А бака Вера, девојачки Краљевић, прича...

"Још памтим мог деду Тадију Краљевића, тобџије из Првог рата. Ушао је у легенду захтевом којим је од краља, кад је примио одликовање и био понуђен да добије шта пожели, само тражио свој топ који је сачувао од непријатеље и изнео га са фронта, да после рата картечом гађа неке женине рођаке у Борчу са којима је био у завади, прича бака Вера.

Звали су га Млађовац, по оцу Млађу, а по повратку из рата, то се добро зна, постао је усамљеник и помало чудан. Знао је да данима лута по Буковику и Јешевцу, ноћивао је на Острици и под Соколицом. Причала ми је мајка да јој је поверио да је најдубље од свих улазио у пећину под Соколицом, да је тамо свашта видео, да је можда и силно благо пронашао, али да није за себе ништа није узео. Многе тајне је понео са собом у гроб. Бака Вера нерадо говори о томе. Али о свему што се збивало у прошлости у овом крају има прегршт скаски и забележака.

Оближњи Борач, градић који је у средњем веку био центар многих политичких и културних збивања је само пар километара удаљен од Вујетинаца. Путеви са калдрмом су преко Вујетинаца ишли у више праваца, према Крагујевцу, Руднику, Враћевшници, Чачку. Приче о благу Деспота Ђурђа Бранковића који је похрањено „ту негде“, још круже у овом крају. Бака Вера зна још многе легенде и приче о закопаним ћуповима са златом који чекају чисто срце које ће их пронаћи. Памти и бележи још неке приче и судбине овдашњих породица. За већину зна и одакле су се доселили, али и зна да су се неки одселили, а да су и многа огњишта угашена. И није јој свеједно због тога.

"Волела бих да је деце више у селу", каже још држећа, како неко у шали рече кремен бака, Вера Ђоковић.

"Ето, школа сада има 11 ђака, две учитељице, а некада се село орило од граје деце."

У Вујетинцима теку последње припреме за дочек великог броја гостију и "Прву Светску Бунгуријаду", 10. септембра. Центар села се увелико сређује, око споменика борцима из минулих ратова поставља се ограда. На њих ће, у знак сећања и поштовања, овом приликом венце положити пилоти из Лађеваца. Да ће прва Бунгуријада од почетка бити заиста "светска" за почетак доказује учешће и Украјинке Људмиле Андрејевне, удате у овдашње Галовиће, и Егејца Владимира Мијовског, који сам за себе каже да није сигуран одакле је, јер потиче од мајке Македонке и од оца Грка, а са супругом Миленијом, родом из Вујетинаца, већ више од 30 година живи у Холандији. Ове године, истичу организатори, биће нетакмичарски скуп Бунгураша, а већ следећих година надметаће се са свима који се пријаве. Сада, Вујетинчани кувају бунгур на свој начин, припремају погаче, пите, печење, купус и пасуљ и угостиће све добронамерне и жељне праве српске трпезе. Најављени су гости из Кладова, Кучева, Београда, Косјерића и из других места. Дочекаће их, како то Србима и добрим домаћинима и доликује, за ову прилику су изабрани кмет Милан Милошевић и здравичар Дејан Милошевић, а КУД "Абрашевић" из Чачка, талентовани млади хармоникаш Дарко Стојић, фолклорна група деце из Мрчајеваца и Етно група "Српски Јелек" са Младеном Гојковић, побринуће се за културно забавни део програма а "Архео-аматери Србије", на челу са својим председником Александром Вукадиновићем осмислили су изложбу старих предмета сакупљених у овом крају. Планира се и отварање Завичајног музеја. На заравни испред школе биће организован стари српски вишебој. Момци ће се надметати у бацању камена с рамена, у рвању и другим народним вештинама. Своје учешће на Првој Бунгуријади потврдио је и Милун Тошић, надалеко чувени Мрчајевчанин, мајстор за спремање купуса као и Трепчанац Милинко Гојковић, са песмом посвећеном бунгуру.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

bungur