У селу ни продавнице, амбуланте, доброг пута, аутобуске везе, а курјак узима свој порез.

 Поглед са узвишења у селу Трудово на прелепо Златарско језеро, планински бисер окружен четинарима, начас одведе на помисао да сте негде у швајцарским Алпима. Али отрежњење брзо наступи чим у видокруг уђу ретка преостала трошна здања у селу, пропао макадамски пут, урушен кров на школи, одавно затворена једина сеоска продавница...

Некад са преко 300 житеља, данас планинско Доње Трудово, које припада општини Нова Варош, нема више од седамдесетак становника. На умору је, као и многа планинска села у овом делу Србије. Остали су у њему остарели, везани за родну кућу и зов планине. Само они који могу да живе у споју с природом и њеним ћудима, спремни да путују и по двадесетак километара до најближе продавнице.

– Ми смо овде у Доњем Трудову, има и Горње и Божетићко Трудово. Свуда је слично, села нам одумиру. Ту смо остали, шта ћемо. Помало око сточарства радимо, али коме јагњад, сир и кајмак, кромпир да продамо кад ни асфалтног пута нема. Брод који је језером некад свакодневно од Кокиног Брода долазио сада вози повремено. Ђака за школу већ две деценије нема, па се и кров школске зграде срушио. Али шта вреди кукати – прича нам група Трудоваца, старијих људи из фамилија Топаловић и Чоланић који су нас дочекали овде. До села се, иначе, долази путем преко бране код Кокиног Брода па узбрдо ка Јасенову, а онда скретањем према Ојковици куда су километри неасфалтираног пута, понегде водом однетог.

Невоље Трудова, веле мештани, почеле су с почетка шездесетих година кад је део овог села, крај ушћа Тисовице у Увац, прекрила вода Златарског језера. – Ми смо до тада имали пут до Кокиног Брода дуг свега осам километара. Кад су „Лимске хидроелектране” направиле брану и створиле језеро, нама је обећано да ће око језера направити нови асфалтни пут. Али то ни данас није урађено. Године 1972. на захтев мештана прокопан је овај макадам куда сте дошли, стрм и тежак за саобраћај. Њиме до Кокиног Брода прелазимо готово 20 километара. Удаљени смо, језеро нас је одсекло од света и људи одлазе. Зими је најтеже, снегови су велики, па тракторима чистимо овај пут, а општина нам даје нафту за то – казује мештанин Свеле Чоланић.

Надовезује се Радиша Топаловић, некад трговац у сеоској продавници и 12 година одборник из овог села. Има 37 година радног стажа, без посла је, а пензију још није стекао. – Представљао сам село, али одборника од 2004. више немамо. У овом изборном систему села с мало становника остају без представника и наш глас се не чује. Немамо ни продавницу, амбуланту, пошту, аутобуску везу. Само поштар сврати једном седмично. Али долазе нам вукови, дивље свиње – вели Радиша, док повратник у завичај из Београда Дарко Топаловић, такође с 37 година стажа без пензије који се вратио у село да гаји овце, додаје: – Овде курјак узима свој порез. Прошле године ми је појео две овце, пролетос ми је једно јагње нестало.

Овде живе и родитељи певача Милана Топаловића Топалка, отац Драго и мајка Миломирка. У пензији су после рада у Новој Вароши, сада настоје да одрже породично огњиште. Певач се, кажу, у овом селу родио, школовање почео, па у Новој Вароши наставио и у Ужицу за електричара винклера завршио. Потом на естраду ступио, а сада повремено дође у село код родитеља. Чиме по оваквом путу, питамо Топалковог оца Драга: – Не може својим путничким „мерцедесом”, мора да узме „ладу ниву” да би дошао овамо – одговара он.

У Трудову пуних 75 година живи Владан Чоланић. – Некад се овде откупљивало и по 1.000 јагњади годишње, много златарског сира, кромпира, шумских плодова. Сада врло слабо, ако дођу прекупци. Пут нам је проблем. Ето, да бих купио шибицу која кошта пет динара ваља ми да до Кокиног Брода платим такси од 1.500 динара. Џак брашна ме кошта 2.500 динара, јер морам таксијем да га довезем. До продавнице у Штиткову је ближе, има осам километара, али на тој страни два километра пута није прокопано – описује њихове муке Владан.

У општини Нова Варош, чијој управи није лако да задовољи потребе удаљених планинских села, кажу: – У последње три године настојали смо да поправимо услове живота у забаченим селима. Давали смо субвенције у пољопривреди, понегде путеве поправљали. Направили смо по два километра асфалта у Јасенову и Ојковици, у Трудову атарске путеве уредили и радили на подизању стубова електромреже. Али становништво је старо, нема младих – прича о томе Иван Младеновић, председник Привременог органа општине Нова Варош. Допуњује га Димитрије Пауновић, донедавни председник ове општине који је начелник Златиборског округа: – Зову нас из већих градова они који су отишли из Трудова и тамо оставили своје родитеље, траже да им се зими чисти сеоски пут. Притискају општину, а они у родно село не навраћају...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.