Високошколске установе код Нове Вароши под велом тајни као Гвантанамо. На крову зграде факултета, спокојно су шћућурени белоглави супови, будући да студената и професора нема да им ремете мир.

Нову Варош, мало место скучено у једној удолини Златара, Срби углавном познају по путу који води ка мору. Међутим, ово златарско насеље и његова општина имају бар две знаменитости које их издвајају од малих и забитих села и општина невелике Србије. Ова неразвијена општина има две високошколске установе - истурено одељење Факултета за пословне студије и право у Акмачићима и Вишу пословну школу у Новој Вароши. И док основна школа ради пет радних дана у седмици, Виша пословна школа, смештена у њој, ради два нерадна дана, суботом и недељом, па је стога оправдано зову викенд школа.

Само овај парадокс довољан је да се упитамо да ли је наш образовни систем сасвим обесмишљен?

Шта тек рећи о факултету у малом и забитом златарском сеоцету Акмачићима, као удеоној универзитетској институцији ФОРКУП са седиштем у Новом Саду, познатој по истуреним факултетима и одељењима у Београду, Нишу и Трстенику. Ово мало брдско насеље збијеног типа, неуобичајено за планинска села, никло је на једној благој падини. Као код већине сеоских насеља, тик уз школу, налази се мала раскрсница, одакле се и десним и левим путем стиже до Нове Вароши. Ако кренете левим путем, благом низбрдицом, стићи ћете до једног од најнеобичнијих факултета који сам икада посетио и угледао.

Уз мене, у колима, седео је мој друг са студија, овдашњи познати просветни делатник, који је, први пут када смо се возили овим путем, затражио да успорим вожњу и застанем. Показао ми је руком на усамљену зграду на једној заравни, с десне стране пута, окружену златарским дрвећем које је заклањало њену планинску архитектуру. Само се кров извио између крошњи дрвећа, што је овај крајолик, каквих има много на овој планини, издвајало у нешто необично, толико посебно да заслужује овај опис.

То је друга високошколска нововарошка установа, Факултет за пословне студије и право. На моје питање где су јој студенти и професори, добио сам одговор да се ретко виде, те се стиче утисак као да их нема и као да се у њој не држи настава. Никоме није јасно како је то могуће, али се зна да се у њој полажу испити и добијају дипломе завршених правних студија.

Слушао сам Нововарошане како о њој разговарају, учестало се питају како и за кога ради, ко ју је отворио и колико је студената у њој слушало наставу и дипломирало. Нико од мојих саговорника није знао ништа поуздано о овом факултету, јер је рад ове високошколске установе толико обавијен велом тајни, као да је неки српски Гвантанамо, а не место где се стиче образовање крунисано вредним дипломама. До знатижељних Нововарошана, ипак, процурила би понека прича о људима који су стекли диплому права или понека анегдота, а једна од њих, о начину полагању испита из енглеског језика, учестало се приповеда.

Много пута сам прошао колима тим путем, сваки пут или успоравао вожњу или застајкивао, али никада нисам никога видео, мислим на људе, студенте и професоре, да будем јасан. Ипак, дешавало се да сам каткад нешто и угледао, нешто што је у мени будило сумњу у причу познатог нововарошког просветног прегаоца. На околном дрвећу, и на крову зграде високошколске установе, слетали би често белоглави супови, спокојно се шћућуривши, будући да студената и професора није било да им ремете мир.

Можда су и они дошли по диплому, помислих, другом приликом док сам био у колима, и наставио пут Златарског језера. У ово глобално доба и овим високолетачима потребна је диплома високошколске установе како би успешније летели небеским пространством изнад и изван наше малене земље.

Јесу ли Акмачићи српски златарски Оксфорд? Где се могу добити поуздани подаци о овом факултету, будући да на интернету ништа нисам успео да пронађем. И колико има оваквих и њему сличних Оксфорда у невеликој Србији, са или без белоглавих супова и других планинских птица?

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.