Куће села Штитиково пример етно задруге

glaszapadnesrbije.rs 22. фебруар 2016. године Друштво Коментари

Etno selo Štitkovo Штитково (фото: Г. Оташевић)

Најбољи пример етно задруге српског сеоског домаћинства, а то је домаћинство у којој је једна фамилија имала све зграде у свом власништву, налази се у селу Штитково, засеок Врело, у општини Нова Варош.

Некада је у овом засеоку живело око 200 људи док их је данас остало само десет. У селу постоји црква и школа. Црква, у облику крста, посвећена је Пресветој Богородици. Подигнута је на темељима разрушеног манастира Рашковића, а манастир на темељима цркве из немањићког доба. 

Још увек је активна, али у школи одавно нема ђака. Кроз село је новинарску екипу локалним асфалтиним путем спровео зет Штиткова, Зоран Смиљанић:

„Кроз документа село се први пут помиње у 13. веку. Касније су неколико векова овде живели кнезови Рашковићи али су они расељени, а село спаљено за време Другог српског устанка, тачније 1815. године. Све је остало у рушевинама до 1862. године кад је свештеник Сима Чакаревић почео да обнавља цркву коју је у манастиру подигао 1655. патријарх Гаврило Рашковић. Тако је село почело поново да живи, а овде су се населиле две породице – Чакаревићи који су дали неколико генерација свештеника и Чкоњевићи, трговци. Куће у засеоку Врело које чини центар села, углавном су и данас насељене и ако потичу са краја 19. века.“

Старе више од 100 година одолевају зубу времена и ако се у њих не улаже.

Штитково (фото: Г. Оташевић) Штитково (фото: Г. Оташевић)

„Куће су масивне, имају камено приземље и спрат од дрвета. Камен је доношен из околних мајдана и остатака кућа Рашковића. Спрат се правио од брвана за које се дрво секло тачно у одређено време године, односно од децембра до марта, јер тада жижак није напада дрво. Градило се по принципу једно дрво, једно брвно које је тесано. Кровови су били од шиндре или камена, односно од камених плоча које су доношене из каменолома Миланџа или Маће поред Ивањице. Тај камен је био из слојева па се љуспао и од тих љуспи се правио кров. Љуспе су биле дебеле око пола центиметара. Такви кровови су дуговечни, трају и веше од 100 година тако да се и данас налазе на неким кућама. На жалост, неки кровови су данас замењени црепом и лимом што одудара од архитектонске целине.“

Изнад врата на једној кући уклесана је година 1896. а на другим вратима 1898.

„Принцип етно домаћинства био је да се у једној кући на спрату спавало а у приземљу су биле магазе које су служиле за дућане, кафане, пекаре, а у једној је била и ковачница. У другој кући је вила кухиња и дневна боравак, у трећој се пекао хлеб, у четвртој је био амбар, а нека домаћинства су имала и кућу која је била намењена гостима. У гостињској кући, поред кревета, били су још само шпорет за грејање, сто и столица. Чкоњевићи су у једној магази направили кафану, а после дозидали други део у којем је био дућан. Ове године показује када су кафана и дућан сазидани. У њих се улазило кроз дупла врата. У кафани је био огњиште у којој је врата стало горела јер се ту кувала кафа. Плафон у кафани направљен је од греда ширине од 30 па до 40 центиметара. Стављале су се у размацима од два метра. На њих су онда долазиле чамове гране обавијене блатом, сламом, песком и кречом. После тога се малтерисало. У дућану је на рафовима било мањи број артикала. Ти рафови се и данас користе за одлагање зимнице. У углу дућана била су бурад са ракијом и вином. Изнад кафане и дућана биле су спаваће собе. Собе су имале патос и таваницу од шашоваца. У тај део куће улази се са друге стране, после неколико степеника. Када се уђе, са леве стране су дрвене степенице које воде на таван, а ако се продужи ходником долази се до врата спаваћих соба. На крају ходника излази се на дрвену терасе.“

Зоран Смиљанић скренуо је новинарима пажњу да су са једне стране потока биле куће за становање и економски објекти, а са друге стране потока штале. Тако смрад из штала није улазио у стамбено насеље. Посебна прича је прича о тоалетима:

„Било их је шест, три за мушкарце, три за жене. Данас су остала четири. Налазе се на потоку, преко пута цркве и школе. Сви становници села, као и пролазници, ишли су ту у тоалет.“

У селу Штитково види се високи ниво комуналне уређености. Стамбене зграде са једне стране потока, штале са друге, куће нису биле ограђене тарабом и уз њих нису били тоалети, штале, кокошињци већ су испред кућа биле клупе и цвеће, гостињске куће су биле као данашњи хотеле, у центру села била је црква, школа, гробље и вашариште а на потоку је била чесма и перионица где су жене прале веш, на посебном месту на потоку били су заједнички клозети... Због свега овога ову јединствену етно оазу је Завод за заштиту споменика културе из Краљева ставио под заштиту.

Извор: додатак штампаног издања Политике 19. фебруар

Oznake: štitkovo etno kuce zadruga


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.