Најбољи је луч у жилама - црн к'о говеђа пршута, а тежак к'о олово – каже Недељко Неђо Грујичић, који зубље копа и вади из пањева борова столаша. Луч замирише у кућама потпаљујући ватру, тера мољце из шифоњера, а користи се и као народни лек за болна места и убоје.

У врлетима планине Муртенице Недељко Неђо Грујичић (59), пензионисани дрвосеча, рабаџија и дрводеља, копа пањеве и жиле давно одсечених црних борова „столаша“ и смолом натопљене зубље и комаде износи на пијаце. 

- Кило луча је 150, а веза 50 динара. Проредили су се купци, а жене су ми главне муштерије: на Златибору га купују и старе и младе, утегнуте госпође на високим штиклама и домаћице, да им замирише у шифоњерима и тера мољце, док га у Новој Вароши пазаре за потпалу ватре - казује Неђо, последњи изданак лучара у крају. 

Пањ бора посеченог пре пола века на имању Дарка Зечевића (87)

Уз обавезе на породичном имању у Драглици, Неђо се бави и послом о коме најбоље сведочи старовлашка изрека: “Нема луча без згуча“. Треба што дубље закопати, намучити се и грбачу потурити, али и у потрагу не ићи без помоћника и оштра алата, пре свега крампа, ћускије вагаре, секире, па маља, клина...

- Најбољи је луч у жилама, онај што је црн к'о говеђа пршута, а тежак к'о олово – говори Неђо о искуству горштака.- Главна жила „столаша“ у присојима испод Медвеђег брда и Бријача дуга је и по три метра. Из једног пања извадио сам 400 кила луча.

Трагање за жилама „столаша“ ушло му је у крв још од 10. године, када је са кириџијама обилазио села ариљског и моравичког краја. Било је то, каже, златно доба, док се луч користио за осветљење, пре доласка струје, па се луч трампио за пасуљ, ракију, кукуруз, прасад...

Откривање жила „столаша“ у присојима Медвеђег брда

- Из шуме се лучевина не може изнети без коња и самара.Е, нема више ни ко да наложи самар, умро Љубо Марић из Љубиша. А ни Муртеница више нема столаша ?! - онако више за себе приповеда последњи лучар.

Луч се од давнина користио и као лек: планинци су се парили лучом тако што су паљику или цепку загревали на шпорету или крај огњишта, па их привијали на болно место.Народни видари су говорили да ништа боље од смоле не извлачи убој, а да иза смоле на ранама не остају ожиљци.

ПЕКЛИ КАТРАН

- На окућници Грујичића, која је настала крчењем шуме, најмањи посечени бор 1927. године имао је 12, а највећи 24 кубика. Овде су бројне породице пекле катран, а моји преци су последњи катраницу потпалили 1966. године и од зараде купили њиву у Драгачеву. Још вадим луч из пањева припреманих за катран - подсећа Неђо.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.