Milorad Andrović iz Starog Vlaha - nekadašnje ime za okolinu Nove Varoši, bio je za života, u to daleko vreme, nadaleko čuveni oružar. Toliko dobar da su ga Turci odveli u Istanbul da im pazi na oružje. Godinama nije bilo ni traga ni glasa od Milorada; samo katkad bi sjenički trgovci donosili u Novu Varoš nepotvrđene vesti da je još živ. Najčešća vest bi bila: "Milorad živ i zdrav koje i njima u Varoši želi."

Vreme teče i Miloradov brat, Dobrivoje, na samrtnoj postelji ostavlja amanet porodici da bilo šta dokuči o bratu, Miloradu.

Prvi pouzdaniji glas koji je stigao iz Carigrada u Novu Varoš, a bilo je to nešto posle 1917. godine, glasio je: "Milorad je živ i zdrav; živi u Istanbulu; oženio se sultanovom kćerkom (?); promenio veru"...

Stari Vlah i Nova Varoš oslobođeni su ispod Turaka posle 500 godina okupacije. Od Milorada i dalje nije bilo glasa, ali u Novu Varoš stižu, s vremena na vreme, pokloni iz Istanbula. U jednom od njih su i zlatne kašičice - dar Milorada rodnom kraju. Živ je, dakle.

Malo zatim, sjenički trgovci donose još jedan poklon iz Istanbula - gibtihon, ikonu Bogorodice Trojeručice sa Hristovim raspećem, kakve su se u to vreme prodavale na carigradskim bazarima.
Priča o Miloradu bi se ovde završila, ali...

Krajem prošlog veka počela je izgradnja crkve u Ljubičinoj Ravni, kod Nove Varoši. Zorka Andrović, supruga već počivšeg, Dobrivoja, brata Miloradovog, odluči da ikonu njenog devera pokloni crkvi. Zamoli kćerku, Šanu, da je malo očisti i opraši. Šani ikona padne iz ruku staklo se razbije i na kartonskoj poleđini se ukažu davno ispisane, izbledele i isprekidane Miloradove reči; očito ispisane u žurbi, pred slanje iz Istanbula.

Danima su ih znalci odgonetali. Na jednom bolje sačuvanom deliću rekonstruisali su samo: "... jer volim da pošaljem... nek znadu da časni krst bolje vamo držimo neg tamo (u Srbiji)... Šaljem vam Svetu Bogomateru da je uramite i da se sećate da sam ja Srbin još tri sata".

Bila su mu ostala još 2-3 sata do ceremonije preobraćanja u islam; otišao je u crkvu, kupio ikonu; na njenoj poleđini ostavio pisanu ispovest - ili olakšanje duše - i poslao svojima u Novu Varoš.
Koliko se znalo, Milorad Andrović nije doneo odluku da se pokrsti pod prisilom. Uostalom, jedno od islamskih načela glasi: "La igraha fi din" - Ne sme da bude prisile u veri.

Ko zna kakva se i kolika tragika dešavala u duši nesrećnog Milorada kada je odlučio da bude Srbin još samo 2-3 sata?

I sve mi se čini da Miloradova vredi i danas. I da "časni krst" bolje čuvaju tamo u Istanbulu nego "vamo" u Srbiji.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

stari vlah carigrada istambul milorad andrović