Има ли наде за пут Пријепоље-Аљиновићи?

Лист „Полимље“ (Индира Хаџагић) 10. мај 2015. године Друштво Коментари

Drekavcev tunel Milesevka

Тунели дуж кањона Милешевке постали су познати и по томе што је Срђан Драгојевић средином деведестих ту снимао значајан део сцена култног филма “Лепа села лепо горе”.

Вероватно има доста оних који и не знају која је сврха тих тунела, када су и због чега изграђени. У тексту који је пред вама, пријепољска новинарка Индира Хаџагић, осврнула се на целокупну историју планова и изградње поменутих тунела, као и све оно што је везано за њих. Од почетне еуфорије, до годинама дуге апатије, песимизма, неактивности и опструкције. Да ли ће нека следећа локална власт пронаћи снагу и вољу да поново покрене питање наставка изградње ове трасе магистралног пута која би, у то нема никакве сумње, била од виталног значаја за све житеље Пријепоља? Шта друго него да се надамо да хоће. Јер, то није “немогућа мисија”, а аутопут од Београда ка црногорском приморју се увелико гради. Ићи ће преко Пештери, поприлично далеко од нашег града. Али, изградњом ове “жиле куцавице” Пријепоље би накраћом могућом трасом било повезано са тим истим аутопутем. Житељи Аљиновића би за 15-ак минута били у центру града. Колико би то било значајно, сувишно је и говорити.

Савезно министарство грађевина и Министарство грађевина Народне Републике Србије, прихватили су 1945. године, у време највеће обнове ратом разрушене земље, предлог да се изградња пута кроз кањон Милешевке, који би повезивао лимску долину са Пештером, унесе у Владин програм приоритетног грађења. Радови су почели већ 1947. године, уз помоћ лопата и пијука, са десетак камиона који су добијени репарацијом, уз велику мотивацију и доста динамита.

Радовима је руководио инжењер Шербин, Немац заробљеник. Први градитељи усекли су преко литица стазу до Дубоког потока. Претње источног лагера, финансијске тешкоће, војне процене из тог времена, свакако су утицале да се градња обустави 1951. године. Три године касније просечена је деоница пута од Беговог моста до Милешева. До Сјенице се могло старом, турском џадом, преко Бјелобаба и Каћева. Тај пут имао је 52 кривине и зими је био непроходан. Кроз кањон, пут би био краћи за скоро 12 километара, а од Милешева до Аљиновића било би само 17 километара.

Други јуриш на клисуру

Изграђени су многи путеви, трајале су добровољне радне акције, асфалт је стигао у планинска села, градиле су се обалоутврде да се укроте Лим и Милешевка, пошумљена су ерозивна брда, кроз Пријепоље је прошао магистрални пут који је Србију повезао са морем.

Кроз огромне камене масиве пробијени су тунели, права чуда грађевинарства, да би кроз лимску долину прошла пруга Београд-Бар, један од тада највећих грађевинских подухвата Европе. У Пријепоље је крајем седамдесетих стигао и воз, грађени су значајни објекти, асфалтиран је и пут до Милешева и у тој атмосфери опште грађевинске експанзије, а поводом 35 година од првог ослобођења Пријепоља у Другом светском рату који се обележавао као Дан општине, 25. септембра 1978. године, симболичним паљењем мина, свечано је означен наставак радова на изградњи пута Пријепоље-Сјеница. Био је то „други јуриш на клисуру Милешевке“. Одлуком Савезног извршног већа у јулу те године, овај пут проглашен је магистралним, чиме је потврђена његова важност за целу земљу. Од Милешева до Међана, а кроз један од најатрактивнијих кањона, пут пролази дужином од 7 километара. То је био додатни аргумент да пут свакако треба завршити, јер су 1975. године у Међанима откривени примери Панчићеве оморике, за коју се веровало да расте само на Тари. Уз атрактивну реку Милешевку, легенде о Светом Сави и испосничким пећинама, остаци тврђаве на литици у Хисарџику, а све надомак Манастира Милешеве, чинили су овај крај невероватно привлачним и за туристе из целог света, тим пре што је проглашен и Парком природе.

У кањон су 1979. године стигли радници београдског „Планума“ и Геолошког завода из Љубљане. Изграђено је насеље барака за смештај радника, а Словенци су монтирали и најсавременију машину за дубинско бушење како би се поставио експлозив, чиме је омогућено брзо урањање у камене литице. Према пројекту, на путу Милешево-Аљиновићи, дугом 17 километара, планирано је пробијање тунела укупне дужине 1122 метра и изградња мостова у дужини од 320 метара. Био је мај 1981. године, а већ је било пробијено 8 тунела. Новим путем возила би се могла кретати брзином и до 80 километара на сат, а кроз кањон је било предвиђено неколико стајалишта и паркинг места. Било је планирано да пут свечано буде пуштен у саобраћај током те 1981. године.

А онда је све стало

Дакле, за непуне две године било је пробијено 8 тунела дужине око 600 метара, али и око 10 километара земљаних радова. Истовремено из правца Аљиновића, радници пријепољских „Путева“ успели су да „освоје“ 3 километра пута и асфалтиран је део од границе са сјеничком општином до центра Аљиновића.

И онда се све утишало.

Још је 1982. године објављена вест да ће се радови наставити упркос финансијским тешкоћама. Самоуправна интересна заједница за путеве Републике Србије узела је кредит, најдужи тунел од 200 метара (тунел број 12) био је прокопан. И то је било све. До великог дела пријепољске општине долази заобилазно, односно у Аљиновиће и пештерска села стиже се преко Нове Вароши и Златара. Уместо 17 километара, Пријепољци из овог дела општине морају путовати око 40 километара до свог града.

Стигле су потом године које су донеле „стезање каиша“, године несташице, интереси су се мењали, према политичким групацијама трасирали су се путеви од значаја, а ратне деведесете на просторима бивше Југославије, донеле су и политичке конотације овом крају.

Инфлација, санкције, изолација, сиромашење, миграције, слом привреде деведесетих година у Србији, нису погодовали оживљавању иницијативе да се коначно заврши један магистрални пут. И све тако до децембра 2005. Године, када је нова власт на седници Општинског већа предложила да се покрене питање довршетка изградње пута Пријепоље-Аљиновићи, кроз кањон Милешевке, а Општинска управа добила је задатак да надлежним органима упути допис како би се обезбедила и средства.

Од тада је прошло 10 година. У међувремену Србија је донела одлуку о новој траси аутопута, која би требало да иде преко Пештери. Изградњом магистралног пута кроз кањон Милешевке, пријепоље би најкраћом деоницом било повезано са кључном саобраћајницом, иначе ће постати „слепо црево“, што би имало несагледиве последице за људе и робу.

Да ли је дошло време да се озбиљније приступи овој иницијативи? Међу приоритетима приликом конкурисања за средства из државних фондова, која су улагана у инфраструктуру у претходној деценији, општинској власти се очигледно није нашао магистрални пут у изградњи Пријепоље-Сјеница кроз атрактивни кањон Милешевке. Туристичким плановима управо овај део последњих година налази се у пропагандним брошурама. Кањон реке Милешевке је идиличан, а пут би га отворио и приказао свету.


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.