Прича о томе како је најстарији српски лист стизао у руке попа Чеда Чакаревића у време када су српске новине у Турској биле забрањене.

Поп Чедo Чакаревић је на Јавору добијао „Политику” од њенога првог броја до преласка српске војске преко границе 1912. године, на име Мехмед-ефендије. Наравно да је мито царинику коштало више него што је износила претплата. Крај вазда будних аскера, заптија, сејмена и ђумругџија на Јавору, пре тачно 111 лета, скоротеча је ипак примерак првог броја „Политике“ пренео из Србије у Турску. Иако је била упућена у Штитково, службени и духовни стуб Старог Влаха, пазитељима пошиљка не бејаше сумњива јер је на адреси као прималац убележен Мехмед-ефендија.

Ко је тај бератлија што је од јануара 1904. па много наредних лета бистрио „Политику“ у последњем долу Турске царевине, зашто ефендија (господин, учени муслиман) није могао ни дана без својих новина из Београда?

Иза Мехмед-ефендије крио се, у ствари, штитковачки папаз Чедомир Чакаревић, узданица свога рода у поробљеној Старој Србији. То је открио новинар „Политике“ и може бити највећи српски приповедач између два рата, Григорије Божовић, па у документарној приповеци „Један старовлашки поп“, овако каже:

„Иако велика и домаћинска кућа, тек поп Чеда Чакаревић је био на нарочитом трошку, гостећи граничне турске чиновнике и официре да га не смакну. Новине из Србије у Турској су биле забрањене. Поп Чеда је на Јавору добијао ’Политику’ од њенога првог броја до преласка српске војске преко границе 1912. г. На име ’Мехмед-ефендије’. Наравно да је мито царинику коштало више него што је износила претплата. Прешао на Јавор поп Чеда у логор бригадира Анђелковића – Кајафе. Један штабовски официр чита ’Политику’ Мехмед-ефендину. Упућена на турски Јавор па задржана 3. октобра и цео се штаб изненадио кад је поп затражио ’свој број’”…

Тако се свештеник, сучелице, поверио новинару док је овај 1935. године, путујући по Старом Влаху, низао записе и стицао редакцијску плату. Ето приповести која у нашем добу, деценију и по у 21. веку, више сличи легенди но збиљи, и остаће да кроз време сведочи о јуначком животопису једног православног пастира у Турској.

Штиткову се са истока иде преко Ивањице, одатле 25 километара до Кушића, па три до на Јавор и следећих девет, макадама, да би се сишло у село угнеждено међу старовлашким брдима. Изнад кућа развејаних простором стражаре Јавор и Чемерница, брда пропуштају Тисовицу да отиче у Увац, а средиште насеља је заселак Врело са црквом Св. Благовештења чији темељи претече сежу у 1655. годину. Уз сами зид храма, иза којег је ограђено мало гробље, два су белега: од белог тесаника је памћеник свештенику Симу Чакаревићу (1824–1879) из Штиткова, док је црни, скоро век млађи, за унука му и такође божијег слугу Чедомира Чакаревића (1870–1954).

У Врелу, ономад, пола сата стојимо пред црквом, гледајући на оснежене висове свуд около, и никога да наиђе. Ближио се мрак кад се, између столетних брвнара, на којима је у међувремену шиндру заменио цреп, појавише краве запућене на појило, и за њима пастир са дреноваком. Обрадова се сусрету, иако се први пут видимо па случајни домаћин, Илија Чкоњевић (60), благородно прихвати разговор.

„Нисам упамтио Чеда. Ја сам Громовник, рођен на Светог Илију, 2. августа 1954. и крстио ме други поп, јер је Чедо тада већ био болестан. Сахрањен је, мислим, 30. новембра те године“.

Како се живи? „Шта да ти кажем? Кад сам ја пошао у школу овде у Штиткову било је 360 ђака. Сад је свега десеторо који уче у Божетићима, а школу више немамо. Народ отиш’о.”

Илија нас моли да у Чачку поздравимо његове пријатеље Чакаревиће, Ђорђа (68) и Братислава (67), Штитковчане старином. Браћа су, у својој младости, били врхунски фудбалери чачанског Борца, а поп Чеда је стриц њиховог оца Љубише, судије у радном веку.

На зиду своје чачанске куће Братислав и данас држи слику претече и прича нам, док је скида да би била преснимљена:

„Направљена је пред крај живота, док је био у Матарушкој Бањи. На полеђини је написао: ’Синовцу Љубиши од чика Чеда, 25. јула 1954. г.’ За нашу породицу, он је легенда”.

Био је, богами, и за Григорија Божовића: „Штитково је узело важну улогу прве српске прихватнице националне преко границе“ и све до 1912. године „ту своју улогу одиграло честито и српски“. „Поп Чеда Чакар је 1887. основао прву школу у Штиткову поставши одмах десна рука наше националне експозитуре на Јавору... а пошта, извештаји, оружје и сав потајни замах наш ишао је преко његових руку углавном“.

Приповест „Један старовлашки поп“ Божовић је објавио у „Политици“ 22. септембра 1935. па ту препричава и ову поверљиву беседу попа Чедомира Чакаревића:

„Зазиру Турци од свега. Мрште се ако на коме виде ремен србијанског порекла, кожни јанџик прекогранични. А свет наш као на светињу погледује на најневинију стварчицу ако је из Србије. И то га (попа) тишти. Зато узимље из Кладнице Адила Тарића, преводи љубазношћу турскога чиновника на Јавор и купује по једне србијанске опанке њему и себи. Обуо се Адил Тарић, допадају му се, па ће му рећи:– Вала, учитељу, да пођемо дома. Шта ће од тебе због овога бити кад се растанемо, не знам, али мени, знам. Турци неће дати унићи у џамију. Све једно, Алах селамет, тек натраг не моремо…

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

tradicija