Најрадоснији хришћански празници, Божић и Бадњи дан који му претходи, везани су за рођење Исуса Христа, богочовека и спаситеља људског рода, а цркве које примењују јулијански календар их обележавају 6. и 7. јануара.

Ови дани у Срба везани су за бројне и разноврсне обичаје у којима се преплићу православни хришћански и стари пагански обичаји и значења, који чине једну од основних културних особености нашег народа.

“Бадњи дан и Божић обилују обредима и обичајима. Многи су потекли из предхришћанског раздобља које је црква прихватила и заоденула у православно рухо. У томе лежи красота божићних обичаја, јер је рођење исуса Христа само по себи велика свечаност, а посебан значај и лепоту добија када му се дода изворност српског народа”, каже Снежана Шапоњић Ашанин, кустос етнолог у чачанском Народном музеју.

Намена божићних ритуала и симболике јесте да подстакну снагу Сунца, која је најслабија током зиме. Најважнији симбол Божића је бадњак, који се сече на Бадњи дан, у раним јутарњим сатима, пре изласка сунца. У шуму се често кретало свечано, уз пуцањ оружја, како би се прославио и најавио радостан празник. Обавезно се носило жито, којим се даривало божићно дрво и водило се рачуна да оно буде богато лишћем, како би година била родна.

“Према бадњаку се опходи као према живом бићу и особи. Наздрављало му се добро јутро и честитао Бадњи дан и Божић, и позивао се да као најдражи гост пође кући човека који је дошао по њега. Приликом сече окретало се ка истоку, дрво се посипало, даривало житом, а бадњак се није смео додиривати голим рукама, како се не би оскрнавио, па су рукавице биле обавезне. Потом се доносио пред кућу, прислањао уз улазна врата до вечери, када се уносио у кућу”, објашњава Шапоњић Ашанин.

Дрво се уносило са сламом, које је симбол хришћанства, јер се Христос родио у јаслама, али има и паганско значење. Она је симбол хлеба и жита, и треба да обезбеди добре приносе од чега зависи опстанак породице и читавог човечанства. Бадњак се посипа житом, дарује орасима, воћем, шећером и другим посластицама, које су скупљала деца, а ти дарови треба да гарантују берићетну годину.

Етнолог наводи да се бадњак налагао на огњиште, како би се из њега створио нови живот, а анд њим се бдело читаву ноћ, мазан је медом и целиван, и указивана му је велика част као уваженом госту.

“Рано ујутру на дан Божића у кућу је долази положајник, који је био једини гост, јер је овај празник породични. Њему су давани поклони, а он је заузврат налагао парче бадњака, џарао ватру и ручао са укућанима, јер се од њега очекује да породици донесе срећу и напредак. Зато се водило рачуна да положајник буде срећан и напредан човек, како би свој берићет пренео кући у коју долази, иако би требало да буде случајан гост”, додаје она.

За Божић се приносе жртве у виду обредног хлеба чеснице и животиње, најчешће прасета. Чесница је симбол свега онога што је донела претходна година, како би наступајућа била богатија и срећнија. У њу се стављају новчић и симболи везани за здравље и напредак, па се очекује да ће чланови породице бити успешни у различитим пословима, у складу са предметом који су извукли из чеснице, зрнима пасуља и гранчицом, који се односе на ратарство и стоку.

Најрадоснији хришћански празник је последњи, 40. дан великог божићног поста, када се сви припремају да се ритуално омрсе у раним јутарњим сатима. Свечани ручак треба да буде веома богат, а обавезан део је било и печено прасе, као жртвена животиња. Поводом прославе Христовог рођења читаве породице су заједно одлазиле на литургију у цркву.

Шапоњић Ашанин подсећа да су се Божићу највише радовала деца, којој се тада посвећивала велика пажња и дозвољавано им је да чине оно што им је током године иначе забрањено. “Од старијих људи се може чути да им је то био најрадоснији дан у детињству. У сеоским срединама приређиване су и божићне вожње запрегама читавих породица, а уколико је било снега коришћене су саонице”, каже она.

Међутим, ови обичаји и обреди делимично су измењени последњих неколико деценија, услед убрзане урбанизације и модернизације српског друштва, па су се у изворном облику очували пре свега на селу.

“Божићни ритуали су опстали захваљујући српском селу, тамо се и данас упражњавају непромењени, у изворном облику. Многи за Бадње вече одлазе у стару кућу коју су одавно напустили, како би на отвореном огњишту наложили ватру и око ње окупили породицу. У градовима има одређених промена, не могу сви ићи у шуму и насећи бадњак, већ га купују. Он се не може налагати у становима, али многи макар једну гранчицу сагоре изнад свеће и тако задовоље основну форму”, казала је Шапоњић Ашанин.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

tradicija