Родно место НБА звезде Влада Дивца и варош која се дичи манастиром Милешева и јединственом фреском Белог анђела. Пријепоље се налази тачно на пола пута од мора до равнице. Место у којем Срби и Бошњаци комуницирају већ вековима. Ипак, у последње време се на суду не разумеју без преводиоца.

На пола пута између Јадранског мора и Панонске низије, баш на месту где су се некада укрштали каравански путеви, налази се Пријепоље. Царском џадом у средњем веку превожени су крзно, кожа, со, а у 21. веку овдашње путеве заобилази свако ко се озбиљно бави трговином.

Овај крај има природне лепоте, богату културу и историју, али нема ниједан пристојан хотел у којем би туриста могао да преспава.

Иако околне планине скривају богате наслаге олова, бакра, цинка, а неки кажу чак и сребра и злата, ипак је једна од најнеразвијенијих општина у Србији.

Место у којем вековима заједно живи православно и муслиманско становништво и где нису забележени инциденти, али где се комшије на суду не разумеју без преводиоца. И то су само неки од парадокса ове мале општине.

За малу варош на тромеђи далеко се чуло, јер има чак два светски позната симбола. Један је Владе Дивац.

"Живео сам у доста градова, али једини је који изазива ту емоцију. Ја кад видим таблу 'Пријепоље', знам да сам дошао кући и увек ме језа прође, она позитивна, јер ту су ми родбина, пријатељи. То је крај који не може бити заборављен", прича српски кошаркашки ас.

Пријепоље се дичи и милешевским Белим анђелом. Свет је за њега чуо пре више од сто година, шездесетих је био део првог сателитског преноса видео-сигнала између Европе и Америке, а нешто касније и у свемир, као симбол мира.

У Милешеви ће вам рећи да је аутор Белог анђела насликао и фреску Богородице која преде вуну, једина у свету која ради.

Манастир Милешева

Манастир је старији од самог Пријепоља и легенда каже да је управо захваљујући задужбини краља Владислава Немањића и настала варош.

"Некада су трговци који су долазили тим друмом носили благо и трговали испред Милешеве. То се толико развило и раширило да су трговци почели да сметају монасима и братству, па су их они једним указом преселили у Пријепоље. Тако је заправо и настало Пријепоље", објашњава кустос манастира Милешева Младен Томашевић.

Трговци су им можда сметали, али у Милешеви ће вас подсетити да су монаси одувек били прогресивних схватања.

"Замислите један невероватан податак – монаси су имали у средњем веку стадо од 4.700 оваца, продали су их за 2.000 дуката и у Венецији купили штампарију, коју су допремили тајно, караванским друмом. Допремили су са шест коња и тајно 13 година радили у манастиру Милешева", прича кустос Томашевић.

Манастир је и данас место окупљања, али не само верника. Има богату библиотеку, вредне реликвије, археолошко благо. На простору где су се укрштале различите културе и народи владају добросуседски односи.

"Није овде било проблема, ми смо у добрим односима, а чак и ако би било проблема мислим да би се то брзо решило. Мислим да је томе допринео и сам Свети Сава, јер муслимани, иако нису хришћани, поштују ову светињу", прича архимандрит манастира Милешева, отац Леонтије.

У врло уском кругу сместили су се и Милешева, и Јеринин град, и џамија у Хисарџику, позната по томе што чува најстарији куран на Балкану, стар четири века. И то је тек део богатства Полимља.

"Пријепоље је мултиетнички град. Није овде случајно Милешева, нити џамије, нити Рим. Споменици у Пријепољу стари су 1.800 година. Ми смо имали срећу јер је овај град настао на тим темељима, а ако то немате – немате ни будућност", истиче директор Музеја у Пријепољу Славољуб Пушица. 

Основан тек крајем 20. века, један од најмлађих у Србији, али једини који је добио европско признање. Музеј представља све што пријепољски крај има од антике до данас. И експонате које не бисте баш очекивали, а који су ту већ седам година.

"Деведесетих је најпознатији био Дивац, а пошто је он мој земљак, ја сам га позвао и питао да ли постоји могућност да се он, кад заврши каријеру, опрости једном изложбом пехара од Пријепоља до Лејкерса и он је пристао", прича директор музеја.

Владе Дивац објашњава да је његова идеја била да пошаље поруку младима из Пријепоља, Србије и света: "Не морате да будете рођени у великим градовима да бисте остварили своје снове".

Владе Дивац

"Ја сам се родио у малом лепом граду и остварио сам своје снове. Идеја је била управо то – да покажем да се из малих средина може доћи до великих снова. Пријепоље има лепоту и своје упориште у мултиетничности становништва. Они воле да угосте цео свет, па је Пријепоље било на мапи тог дана и у Америци и свуда где се кошарка игра, а то је глобални спорт. Уз помоћ људи из Пријепоља све је протекло у најбољем реду", прича један од најбољих српских кошаркаша свих времена.

Пушица се сећа када се Музеј у Пријепољу пријавио за награду у Португалији и додаје да је некад и полиција чувала људе и није им дала да уђу у музеј.

Полиција данас не обезбеђује музеј, нема баш толико посетилаца, али важно је да ради. Што се, међутим, не може рећи за неке друге институције, као што је суд.

Звучи безазлено, али је проблем озбиљан: нема судског тумача за босански језик већ две године, због чега су већ застарели неки предмети. Типичан пример како се добра намера поштовања људских права може извргнути у своју супротност.

"Странке су, схвативши да постоји проблем и да немамо тумача, масовније почеле да траже да се списи предмета преведу на босански или да се нађе тумач за босански јер таквог тумача нема", прича председник Основног суда у Пријепољу Милета Безаревић.

Чаршија прича и да тако, кад наслуте да им пресуда не иде у прилог, чак и Срби ангажују адвоката Бошњака, којем је, логично, потребан преводилац. И тако се суђења одлажу. И нема никакве везе што се мештани, ма како говорили, на улици сами сасвим добро разумеју.

Некада су, прича председник суда, били ослобођени формалности, па је и посластичар Горанац био прихватљив као преводилац за албански, јер је свима било важно да се до правде што пре дође.

"Користили смо углавном лица с ових подручја која знају албански, или македонски, или бугарски језик, па су тако предмети извршавани, странке испитиване, предузимане радње и није било проблема. И чак је то било у интересу и једних и других. Та лица која су нам у невољи служила за превод, нико није оспоравао, иако она нису судски тумачи", објашњава судија Безаревић. 

Једна од бројних прича које смо чули у граду јесте и да су у Пријепољу, некада давно, радиле и фабрике. Кажу – за то чак и докази постоје. Међутим, због неких девастираних фабрика, Пријепоље је данас једна од најсиромашнијих општина у Србији.

"Ми смо у четвртој групи неразвијених, где степен неразвијености иде испод 60 одсто републичког просека. Број незапослених се увећавао протеклих година", наводи Ана Пејовић, директорка Филијале Националне службе за запошљавање у Пријепољу.

Пропадање фабрика које су настале у доба бивше Југославије проблем је скоро свих места које смо посетили, али, чини се, нигде као у Пријепољу није тако очигледно.

"Највећи узрок незапослености јесте пропадање великих система. Ту пре свега мислим на једну лошу приватизацију колектива у Пријепољу, где се деведесетих и почетком 2000. запошљавало око 6.000 радника, а сада је око 700. Та разлика од више од 5.000 је тај проценат који је већи на евиденцији", наводи директорка Филијале Ана Пејовић.

Они који су запослени раде углавном у малим трговинским и угоститељским објектима. Они који не раде, а таквих је много више, углавном имају између 30 и 45 година и чекају боље дане... и тако годинама. А за то време, њиховој групи само се прикључују нови и млађи чланови.

"Млади у Пријепољу су нерадни јер су мале плате, омладина је навикла да од родитеља живи и нису навикли да раде. Незапосленост је велика, фабрике не постоје, ко приватно нешто ради – ради", прича Петар Обренић из Удружења грађана "Јадовник – оаза нетакнуте природе".

Зато не чуди што се број становника смањује од пописа до пописа. Ко год може и има куда да оде – одлази. Или бира занимање које гарантује сигуран посао, макар и негде другде. Ипак, Дамјана Лазовић, студенткиња Медицинског факултета ВМА, обећава да ће се једном вратити.

А није да Пријепоље нема потенцијала. Са свом лепотом која га окружује, поново би могло да оживи туризам. Чак и данас туристи, упркос свему, долазе у овај крај. Али те посете обично кратко трају.

Ивана Ракоњац, директорка Туристичке организације Пријепоље, наводи да је највећа концентрација туриста ка манастиру Милешеви, посебно у летњој сезони.

"Али, то нас спречава да будемо видљиви. Немамо смештај, немамо саобраћајну ни комуналну инфраструктуру. На територији општине Пријепоље не постоји ниједан категорисан објекат. Хотели који су постојали имају нерешене правне односе и спорови нису решени. Једини адекватан смештај јесу конаци манастира, где има 187 лежаја", наглашава Ивана Ракоњац.

Мештани тврде да је, осим у културном, перспектива у планинском туризму. Кажу, општина би могла да постане ваздушна бања, јер се планине које је окружују налазе на просечној надморској висини око хиљаду метара.

Чланови Удружења грађана "Јадовник – оаза нетакнуте природе" противе се плановима за изградњу хидроцентрала на Лиму. 

"Трудили смо се да не дође до изградње хидроцентрала јер ништа не бисмо добили, а животиње су биле пред изумирањем. План је да се развија сточарство, а не хидроцентрале које ће запослити двоје-троје људи. То је прелеп крај, тај наш Јадовник", поручује Петар Обренић из Удружења грађана.

Врх Јадовника изгледа сасвим супротно од онога на шта му име указује. Резерват природе, станиште белоглавих супова, вукова, али и још једне врло ретке зверке, коју ентузијасти из "Јадовника" редовно хране, али се лицем у лице још нису срели.

"Он се креће у кругу од два до три километра. Долазимо редовно, доносимо му храну, снимамо. Овде доносимо кукуруз и преко видео-замке и камере посматрамо. План је да се маркира медвед. Он се креће у кругу око Милешевке и редован је посетилац у нашем крају, ми га хранимо", прича Петар Обренић.

Пријепоље чува и успомене на партизанске победе, о чему сведочи спомен-комплекс на обали Лима. Делује као да неко брине о њему можда и зато јер је прошле године обележен јубилеј чувене Пријепољске битке.

То наслеђе, верује се, могло би да буде једна од могућих развојних шанси. Баш као и оближња висораван Јабука, ма како то сада невероватно изгледало.

Упућени кажу да је управо Јабука најбоља слика прилика у Пријепољу. Кад су у то одмаралиште долазили ученици на излете, било је живота и у подножју, у граду.

То време данас делује као давна прошлост, да чак и оптимисти сумњају да би могло да се врати, али некадашњи пионири га се сећају с носталгијом.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

turizam prijepolje vlade divac mileševa beli anđeo mladen tomašević slavoljub pušica