Ni dvadesetak dana nakon katastrofalne poplave porodica Lazić iz Obrenovca, koja je privremeno utočište pronašla kod rođaka u Novoj Varoši, ne može da se oporavi od šoka i stravičnih prizora, ali o preživljenoj traumi nemaju vremena za razmišljanje jer valja brinuti o tome gde se vratiti i kako započeti novi život.

Darko (39), njegova majka Desa (64), supruga Danijela (37) i devetnaestomesečna ćerkica Sara, za nepunih pola sata, ostali su na ledini - bez doma, zaposlenja, ušteđevine, ali i bez uspomena, sa malo nade i puno straha za budućnost. 

- Važno je da smo živi i zdravi. A prošli smo kroz pakao, scene su bile nalik onima iz filmova katastrofe. Nešto pre pola šest ujutru čuli smo huk vode od koje se ledi krv u žilama. Pre nego što smo uspeli da se priberemo, začulo se zapomaganje komšija. Živimo u stambenoj zgradi u centru Obrenovca, u suterenu, koji je bio poplavljen za petnaestak minuta. Sa detetom u naručju, bez igde ičega, trčali smo do obližnjeg stana u kojem živi svekrva, ali ni tu nismo bili sigurni. Voda je već bila nadošla preko tri metra, a bujica je nosila sve pred sobom. U očaju i neverici, užasno bespomoćna, posmatrala sam kako nestaje grad u kome sam rođena. Ali, eto, živi smo, zahvaljujući božjoj volji i hrabrim pripadnicima srpske žandarmerije i ruskih spasilaca, koji su jedina svetla tačka u ovim dramatičnim događajima, jedva progovara Danijela, dok suprug i svekrva, inače, rođena Trudovčanka, koja je zavičaj napustila još sedamdesetih godina, nemaju snage da izuste ni reč. Mala Sara je još uvek uznemirena, svakodnevno plače i traži svoj dom i igračke...

Lazići se, inače, nerado prisećaju haosa koji je potom usledio - prvo evakuacija , koja je za njih trajala kao večnost, potom trijažni centar na Čukaričkoj padini, pa smeštaj kod jedne plemenite gospođe sa Ceraka, i na kraju putovanje u grad na padinama Zlatara, gde im je vrata svog doma nesebično otvorila porodica rođaka Milića Radmilovića iz prigradskog naselja Šanac.

- Zahvalni smo jer smo izbegli smrt, zahvalni smo i humanim ljudima u ovom kraju, posebno našim rođacima koji čine sve da se osećamo kao u svojoj kući, ali strašan je osećaj da smo nekome na teretu, da izazivamo saosećanje, da smo nemoćni. Još je strašnije da ne znamo šta dalje. Suprug je bez posla, ja sam radila u jednoj piceriji, koja je uništena, izgubili smo sve što imali - stan, pokućstvo, garderobu, novac, mi smo ljudi bez dokumenata, identiteta, ali smo, ipak, optimisti da ćemo valjda ponovo pronaći neki kutak za sebe i sigurno mesto za život, kroz jecaj priča Danijela, čijoj su porodici u pomoć priskočili i Opština Nova Varoš, Štab za vanredne situacije i Centar za socijalnu pomoć, uručivši im pomoć u novcu i osnovnim životnim namirnicama.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.