Šest udovica iz sela Donja Bela Reka nedavno je iznenadila i obradovala poseta predstavnika Centra za socijalni rad, Crvenog krsta i Patronažne službe iz Nove Varoši, koji su im, osim poklona u vidu paketa sa osnovnim životnim namirnicama, darovali i toplu ljudsku reč, sa porukom da ih društvo, ipak, nije sasvim zaboravilo.

Dve Gorgine, dve Jovanke, Bosiljka i Danica, a sve sa prezimenom Vitorović iz istoimenog zaseoka, već godinama žive same. Pregazile su sedmu deceniju života, muževe su davno sahranile, a deca su im, u potrazi za boljim životom, napustila kućno ognjište i zavičaj. S mukom preživljavaju od poljoprivredne penzije, koja jedva pređe nekih desetak hiljada dinara, ali, nemaština i besparica nisu ono što im najteže pada.

- Fala Bogu, imamo po nešto malo da pojedemo i popijemo, drva da se ugrejemo, ali ubi samoća. Niko da otvori vrata i prozbori po koju reč. Nisu ni ljudi što su nekad bili. Nema ni druženja, ni mobe, ni pesme, ni šale. I ranije se teško živelo, ali ljudi nisu bili zli. Sad se sve preokrenulo, veli Jovanka M. Vitorović (77), ali ne žali se previše, iako sa sedam hiljada dinara porodične penzije jedva sastavlja kraj sa krajem. Ova vremešna starica pleni svojim vedrim duhom i za svoje godine, odličnog je fizičkog i mentalnog zdravlja. Kaže od lekova pije samo pola andola i po koju čašicu crnog vina.

Gorgina je, međutim, težak bolesnik. Prikovana je za postelju, živi od socijalne pomoći, a dva hektara zemlje negde u vrletima nema ko da obrađuje. Ona se najviše obradovala patronažnoj sestri koja joj je dala terapiju, izmerila pritisak, pružila par saveta kako da brine o zdravlju... Bosiljka već godina boluje od dijabetesa, tako da slabo šta može da radi. Stoke nema, penzija mala, jedina radost su joj tri ćerke koje je povremeno obilaze. I ostale tri belorečke udovice muče muku sa zdravljem i posebno samoćom. Kažu kradu Bogu dane i žive za trenutke kad im dođu potomci rasejani po Srbiji ,ali i inostranstvu. U životu su, vele, uvek bile optimisti, ali su izgubile nadu da će im se deca i unuci vratiti u rodni kraj.

-Starim ljudima svaki dan liči na onaj prethodni. Posebno ako su bolesni i žive na rubu egzistencije. Zato smo mi tu da im pružimo kako skromnu materijalnu pomoć, tako i da im uputimo toplu ljudsku reč i kažemo im da nisu zaboravljeni, kaže Jelena Leković, direktorka Centra za socijalni rad, koja napominje da će posete starima i nemoćnima intezivirati u narednom periodu.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.