IZMEĐU Čira, Fijulja i Kobilje glave, na visini od 1.375 metara, pruža se gotovo nestvarna slika za srpska sela: velika kuća, štala od 500 kvadrata, pomoćni objekti, torovi i kilometri ograda. I najvažnije: u dvorištu dečja graja, čitava škola...

Za stoku i beli mrs sa visova Jadovnika, planine u jugozapadnoj Srbiji, nekada su se otimali trgovci od Sarajeva do Dubrovnika i Mostara. Glas dobrih stočara i vrednih domaćina sada jedino čuva "Aničića dobro", kako je zvanični naziv poslednje zadruge u čitavom kraju i familije sa 13 čeljadi u prijepoljskom selu Koprivna.

Tri generacije Aničića sudbinu su vezale za dedovinu i ćudi planine - Marko (70) i Malina (68) sa sinovima Josifom i Veselinom i snajkama Ljiljanom (39) i Snežanom (28) i sedmoro unučadi, sve jedno drugom do uveta, od 16 do dve godine: Jela, Danijela, Violeta, Marko, Miladin, Milanka i Milica.

Na imetku 20 krava, desetak junica, 120 ovaca, 30 koza, osam konja, pedesetak košnica... Sa etiketom "Aničića sir", bele kriške od kravljeg mleka imaju stalne kupce na probirljivom beogradskom tržištu. Uz tradicionalni način proizvodnje i umeće planinki, kvalitetu doprinose livade i pašnjaci Jadovnika.

- Godišnje se proizvede više od 5.000 kilograma sira, a leti, u jeku muže i 40 kilograma u jednom danu - govore nam braća Josif (43) i Veselin (38).

Samo ime Jadovnik sve govori: oštrina i surovost klime, bespuće i muke gorštaka, kuće na puškomet, nebu pod oblake. Narod je sve sabrao u dve reči: jad božji. Zato su odavde gotovo svi pobegli ili se odselili, u Limsku dolinu ili prema Šumadiji i Beogradu. U Koprivni, pored Aničića, dim se još vije iz šest staračkih domova, a školu "Đaci pešaci" u Stranjanima pohađa samo jedan mališan. Đaci iz Aničića kuće su u klupama gradske škole "Valter" i jedva čekaju vikend i povratak na rodno ognjište, da ozare lica ukućana i pripomognu oko stoke.

- Uz naš trud i slogu, brat Nićifor iz Južnoafričke Republike pomogao je da opstanemo na ovoj nebeskoj soji - priznaje Marko, glava zadruge. - Bez njega ne bismo imali ovoliku kuću, ni brojnu mehanizaciju, a povratili smo i deo imanja koje je prodao jedan od predaka, pa imamo 80 hektara pašnjaka, livada, šume. Država, pak, nikako da nas pogleda. Za trafostanicu smo izdvojili 6.000 evra, a jagnjad i druge proizvode dajemo na veresiju.

Blaga zima i rano proleće doneli su pune ruke posla. Treba izvući stajsko đubrivo, pripremiti livade kako bi obezbedili 10.000 bala sena za ishranu stoke. Posejaće Aničići i zob na šest hektara, pa silažni kukurz, dole u Limskoj dolini...

BUJICE NOSE PUT 

NAJVEĆA muka Aničića je - put. Uložili su znatna sredstva u proširenje kolovoza, kopanje kanala i propuste, ali na 11 kilometara makadama od Brodareva, pored manastira Davidovice, uz Mrčkovsku reku do svog zaseoka Grončarevo, usponi i bujice uzimaju danak. Malo je ruku za popravke, a obećane deonice asfalta vlast je zaboravila.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.