U manastir Sveti Nikola u Pribojskoj banji iz Muzeja Srpske pravoslavne crkve nedavno je vraćena bogata riznica predmeta nastalih od kraja 15. do kraja 17. stoleća.

Pribojska banja - U riznici otkopanoj 1974. godine bilo je 40 nalaza, isključivo od belog ili pozlaćenog srebra, sa draguljima, od gorskog kristala i rožine okovane u srebro.

Inicijativu za vraćanje blaga na čuvanje onome kome je pripadalo pokrenuo je vladika mileševski Filaret pre nekoliko godina. Prilikom stogodišnjice obnove Banje, uređene su prostorije, a tek nedavno su crkvene vlasti dozvolile vraćanje riznice. Skoro svi predmeti u nalazu predstavljaju unikate ili, ukoliko se uklapaju u neku već poznatu stilsku grupu, prototipske primerke, odnosno najstarije kod nas očuvane predstavnike određenih vrsta. Pojedini komadi, usamljeni u srpskom kulturnom nasleđu, bacaju novo svetlo na primenjenu umetnost 16. i 17. veka na našem području, a posebno na zlatarstvo. Oni samo još jače podvlače ono što se i ranije verovalo "da su sticajem istorijskih okolnosti, netragom nestala raskošna i umetnički na visokom nivou oblikovana dela srednjovekovnih zlatara, kultne i profane namene".

U knjizi "Riznica manastira Banje" Mirjana Šakota piše da predmeti kao što su veliki pehar, objekat luksuznog svetovnog gotičkog zlatarstva, zatim renesansni konfetnik, čaša i krst sa gorskim kristalom, ili graciozne venecijanske, nemačke i mađarske kašike, pokazuju visok stepen estetskih shvatanja, ukusa, pa i načina života pojedinih društvenih slojeva, pre svega, visokih crkvenih krugova u to vreme. Banjska kolekcija od 12 krstova izuzetno je značajna, ne samo po pojedinačnim delima, već još više kao celina, i omogućava praćenje razvoja ove tako značajne i raširene vrste predmeta primenjene umetnosti.

Veliku vrednost predstavljaju predmeti od gorskog kristala, poludragog kamena koji se, kao materijal, pominje u srednjovekovnim pisanim izvorima, ali je takvih predmeta u našim zbirkama veoma malo očuvano - zapravo samo dva - tri krsta, uključujući i hilandarski. Posuda s kristalima uopšte nema, tako da se banjska čaša može smatrati dragocenim unikatom naših zbirki.

Tri naprsna krsta ruskog porekla jedinstvena su skupina radova iz radionice Zagorskog manastira kod Moskve, sačuvana u našim kolekcijama i jedna od retkih van Rusije uopšte, čime se njihova vrednost povećava. Pojava oznaka za težinu i kakvoću srebra, koja je mogla biti utvrđena na trećem putiru predstavlja pravu zanimljivost jer je jedinstvena i neočekivana i do sada ni na jednom predmetu nije bila uočena. Na osnovu toga može se drugačije sagledati organizacija i rad srpskih zlatarskih radionica u 15. veku, što je inače skoro sasvim nepoznato.

"Sa svim porukama koje je prenela iz prošlosti stare skoro tri veka, riznica manastira Banje se ukazuje ne samo kao muzej sjajnih i skladnih umetničkih dela, već i kao svojevrsni dokument, koji današnjem čoveku, kao i budućim pokoljenjima govori o patnji i stradanju, ali i o stvaralačkom naporu i borbi da se preživi i u najtežim okolnostima, čije je ona rečito znamenje", piše Mirjana Šakota.

Pišući Studenički tipik (između 1207. I 1215. Godine) Sveti Sava odlučuje da ubuduće u izboru igumana Studeničke lavre, kao jedan od šestorice najuglednijih, učestvuje i starešina manastira Svetog Nikole u ​​Dabru i to je prvi pomen ovog manastira u starim srpskim izvorima. Od 1220. godine postaje sedište Dabarske episkopije, a kasnije i Dabrobosanske episkopije, koju je osnovao Sveti Sava. Prema mišljenju Mirjane Šakote predmeti ove riznice zakopani su u razdoblju posle 1. septembra 1693. godine pa najkasnije do 1698. godine, a to je učinio mitropolit tamišvarski Josif, koji je u to vreme živeo kao sabrat ili bio starešina manastira na Banji.

Riznica je bila izuzetno brižljivo pohranjena, svi predmeti su umotani u tanku tkaninu da bi se što manje ošteteili. Na dnu kovčega bili su postavljeni krstovi, zatim kadionice, putiri i darohranilica, a odozgo najosetljiviji predmeti ripide i stvari od gorskog kristala. Na vrhu bio je postavljen, tada tek sačinjen, veliki i teški, osmokraki krst mitropolita Josifa. Pojedini predmeti u momentu zakopavanja bili su stariji od 200 godina, a većina njih više od 100. Drveni delovi krstova uglavnom su propali, mada su sačuvane dve duborezbarene ikonice i jedan naprsli krstić.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

tradicija