Kroz smetove Zlatara: Golobradi rabaždija (video)

westinfo.rs (Z. Šaponjić) 29. децембар 2013. године Друштво Варошани Коментари

Slobodan Lečić Slobodan Lečić (foto: Z. Šaponjić)

Priča o malom Slobodanu, za one koji ga u ovom planinskom kraju bolje poznaju, u stvari je priča o korenima koji ga čvrsto drže za amzićka brda i doline kao što su nekada držali i njegovog pokojnog dedu Mila i njegovog pokojnog oca Dragomira koji je u četrdeset i nekom letu života umro pre par godina.

Slobodan Lečić iz sela Amzići iznad Nove Varoši još je golobrad, dečak takoreći,  napunio je 21 godinu, a na njegova nejaka pleća oslanja se pola sela. Priča o malom Slobodanu, za one koji ga u ovom planinskom kraju bolje poznaju, u stvari je priča o korenima koji ga čvrsto drže za amzićka brda i doline kao što su nekada držali i njegovog pokojnog dedu Mila i njegovog pokojnog oca Dragomira koji je u četrdeset i nekom letu života umro pre par godina.

U selu koje je doživelo sudbinu sličnih od Zlatibora i Zlatara do Javora, Golije i Čemernice, Jadovnika, Slobodan je jedan od retkih golobradih rabadžija, ponosan danas, kao nekad njegovi deda i otac na dobre volove, na dobar posao koji obavi u šumetinama oko sela, na ogromna stabla koja na vlaci izvlači iz šume. Ima i u Amzićima i u okolnim selima još momaka, starijih od Slobodana, uglavnom neoženjenih, Slobodan je jedan od retkih koji u štali još drži volove, kao stari rabadžije više ih pazi no sebe samog, zna rabadžijski posao bolje nego mnogi od seoskih rabadžija koji su ostarili radeći taj posao.

- Slobodan je još mlad, ali je ljudina. Strah nas je samo da se u mladosti ne upropasti, mnogo radi, mnogo tereta pređe svakog dana preko njegovih ruku, a još je nejak, tek treba da se razvija. A nema u selu toga kome nije pomogao i sa volovima, i kad treba nešto uzorati i povlačiti, i kad treba dovući drva iz šume, i zimi kad padne sneg i kad treba provući vozu, navikli smo svi na njega i sad, kad god šta kome u selu fali – pravo kod Slobodana pred vrata – kažu stariji meštani u amezićkom zaseoku Vrlan gde i Slobodan sa svojima živi.
Pre par dana, na Božić ujutru, kada je mali Slobodan, u zoru volove upregao u jaram i prošao selom, kao što je to u ovom kraju stari običaj, nema onoga ko nija izašao pred kuću da pogleda staru, lepu sliku: selo pokriveno injem i snegom, kao u bajci, a Slobodan pred šarenim, velikim volovima, seoskim drumom vuče drvenu vozu za čišćenje snega.

- Rano sam ostao bez oca koji je i sam bio rabadžija. Umro je pre dve godine, jedne noći, samo par sati pošto se sav umoran vratio iz šume i legao da se odmori. Ranije sam gledao kako rade on i moj deda Mile, od njih učio zanat rabadžije, išao sam sa njima u šumu kad sam imao sedam – osam godina, sad i za rabadžiluk i za ostalo u domaćinstvu gledam kako rade stariji u selu, ‘’kradem’’ od njih zanat, a treba mnogo znati, i kad kositi i kad plastiti, i kako volove potkovati i kako jaram napraviti i kako vlaku u šumi zavrsti vlačegom i kako je izvući, a sačuvati i sebe i volove – prepričava Slobodan deo svoje sudbine i života.

Posle smrti oca, znaju svi dobro u čitavim Amzićima, mali Slobodan, tada još dečačić, nije dozvolio da kuća i domaćinstvo počnu da propadaju, da zemlja ostane neobrađena, da se stoka rasproda, nego se prvi, a onda i njegovi mlađi brat Vide i stariji Mile, i baba Olga, i majka koja je zaposlena u gradu, prihvatio teškog posla i njegovo domaćinstvo na kraju sela danas ima budućnosti.

Kad nije po selu, a nije to ona klasična nadnica, nego Slobodan pomogne kome god stigne, a meštani mu plate za obavljene radove ko koliko može, mladi rabadžija je po šumi, po vrletima Bosanja, Vučije, po potocima i gudurama, gde njegova neobična družina, koju predvodi, i u kojoj su još brat Vide i Miloš i Blagoje Mandić iz susednih Vilova, koji dinar otkine izvlačeći smrčevu i borovu građu do kolskih puteva. Rad težak i pretežak, posebno za nejaka leđa, i mnogi stariji i iskusniji ostavljali su taj posao, a Slobodan i njegovi rade ga sve -pevajući.

- Ovo su i naši stari radili i ništa im nije falilo. Bili svoji ljudi. Rabadžiluk nam je u krvi i zato nam, valjda, ništa nije teško. Lako nije, ovde i osvanemo i omrknemo, često i mokri i gladni, desi se pa odeća zaledi na nama, mokre čarape, jadni, prljavi, ali, bolje da radimo ovde, zaradimo koji dinar i budemo svoji gazde, nego da sedimo kod kuće i čekamo da nam biro za zapošljavanje nađe posla – kažu Slobodan i Miloš, njegov sabrat iz šume.

ŠEST EVRA PO KUBNOM METRU

Za poslednjih par godina Slobodan i družina iz šume su do puta izvukli barem nekoliko hiljada kubika građe, po pet-šest evra za kubni metar. Jeste da je većina tih para otišla za hleb za rabadžije i hranu za volove, za veterinare, za potkivanje volova, za jarmove, vlačege i ostalu opremu, za čizme i opanke, ali, rabadžije iz Bosanja se ne žale.

Oznake: varošani rabadzija


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.