Историчар Радивоје Бојовић из Чачка пола века трагао за наслеђем знаменитих личности. Своје трагове вредни истраживач оставио је у седам поставки, на 39 изложби, 200 записа.

За време студија историје на Филозофском факултету у Београду, Чачанин Радивоје Бојовић је на Тројчиданске задушнице одлазио на Ново гробље, у нади да ће срести неког од потомака ратника, доћи до извора података.

- Стајао сам крај гроба пешадијског бригадног генерала Михаила Милићевића, команданта трећег батаљона 10. кадровског пука у одбрани Београда у Великом рату. Појавила се госпођа и тутнула ми у руке кадионицу да, као мушка глава, окадим гроб. Кад ме упитала: "Коме сте ви дошли, кога чекате", неспретно сам рекао: "Тебе", а она ме је изненађено и уплашено гледала. Захваљујући том сусрету са госпођом Дорословачки из рода супруге генерала, која је бринула о гробу, као и каснијим везама, успео сам да у чачански музеј донесем Карађорђеву звезду и Орден Легије части Милићевића.

Сведочанства - трагови минулих времена (Фото: Приватна архива)

Пре четири године пензионисан историчар, кустос и саветник у Народном музеју у Чачку Радивоје Бојовић (71) пола века је, уз десетак година волонтерског рада на почетку каријере, неуморно и страсно копао по архивској грађи као рудар за жицама блага. Трагао је по збиркама, албумима и заоставштинама за сведочанствима, животописима и судбинама знаменитих личности, улазио у преко 600 домова, сабирајући тако грађу и експонате и приређујући седам сталних поставки (као аутор или коаутор), те реализујући 39 изложби, које су пред публиком биле 105 пута, а неке и у иностранству и остављајући траг у преко 200 библиографских јединица.

- Поставка посвећена периоду од 1804. до 1941. је драгуљ чачанског музеја, а отварање спомен-соба војводе Петра Бојовића у завичајном одељењу ужичког Музеја у Новој Вароши била је велико откриће и значајан догађај поводом 100. годишњице Великог рата. Изложбе посвећене команданту Прве армије и начелнику Штаба Врховне команде и тематици Великог рата обишле су 21 град у Србији, затим у иностранству - истиче од недавно добитник националне пензије за допринос култури.

Бојовић је са посебном посвећеношћу трагао за заоставштином војводе Бојовића, која је расута и развлачена деценијама. Војвода му је негде на крају родбинске линије, али су му драгоцена биле везе ђеда Добрице са војводиним потомцима и члановима фамилије, те упорност да дође до дела заоставштине, коју је чувао Коста Ракић.

- Нејасно ми је зашто нико није посветио пажњу, нити су држава и Војни музеј у Београду одговорили негде педесетих година прошлог века на понуду да преузму заоставштину војводе Петра Бојовића, са кућом у којој је живео у Београду - казује историчар Бојовић.

Наслеђе - еполете из богате заоставштине (Фото: Приватна архива)

Архивска и теренска истраживања допринела су да је у Музеј пренео 130 личних заоставштина, са око 10.000 предмета, од владарских породица, официра, научника, свештеника. Једно од великих музејских открића била је библиотека проте Вићентија Поповића и синова, чије најстарије књиге потичу из 16. века, уз коју је постојала и прва нумизматичка збирка у Чачку.

Истраживао је и у Москви, Паризу, Харкову, Кијеву, Љубљани, Загребу, а познавање архивских и музејских фондова омогућило му је да дође до изузетно значајног открића етнографске збирке Надежде Петровић.

Војвода без музеја

Било је довољно експоната, од униформи, до оружја, одликовања, диплома и бројних докумената за отварање меморијалног музеја војводе Бојовића у Чачку. Рађен је пројекат, трагало се и за објектом за спомен-кућу... Али, власт и Музеј су имали прече послове?! А војвода је био везан за моравички округ: у Радаљево се доселила породица после бекства из завичаја, са Златара, у Чачку и Придворици је неко време боравио део породице војводе за време окупације у Великом рату. У Чачку је до 1933. године живео војводин брат владика Јефрем, казује Бојовић.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.