Реч новинара Драгољуба Гагричића на промоцији часописа „Стари Влах“. Три мане – заборав, хвалисање и прекрајање историје. Вапаји, као и пре 100 и више година, а држава за узета природна богатства – враћа мрвице. Подмлађивање редова и окупљање сарадника из свих области – пут за опстанак летописа.

Стари Влаху, куло од Србије! Овај стих епске песме и десетерца  нашег памћења – јасно и гласно казује  и одређује место, значај и улогу „ломног Влаха Старог“ као историјске и географске области на југозападу Србије, у сливу Увца и Моравице и делу Златибора. Подсећа нас на корене и огњишта, на претке и етапну станицу српских сеоба, на карауле и „стару границу“, која је делила исти народ... 

Морам да подсетим да смо овде, у увачком делу Старог Влаха, били готово заборавили Стари Влах, у другој половини прошлог века, па до пре коју годину.

И наш крај запљуснуо је талас идеолошке острашћености. Скоројевићи су из памћења брисали име Старог Влаха тако што су им уста била пуна оног освајачког и имена наметнутог од окупатора.  У моралној ерозији и наопаком раскиду са прошлошћу, чувари система су се утркивали у додворавању.

Ево, кратко ћу, изнети само два примера: За Старовлашку улицу  није било места,  иако, бар половина варошких улица, по конфигурацији терена и сломиврату то заслужује, а да не говорим да је нека требало да се дичи тим именом. 

Када се с пролећа 1993. године мењало име Дому културе, помиљано је да понесе име Старог Влаха, наравно пре тога да се формира комисија, утврде критеријуми, па чују предлози. Тада су цензори и комесари ту иницијативу – пресекли. Сматрали су то име, као и ћирилицу, нечим застарелим, превазиђеним, погрдним...?!

Једине две установе културе у Новој Вароши носе исто име –  историчара и академика Јована Томића. Част му и вечни помен, али због нашег немара и кратке памети кумова – весели Јован се преврће у гробу и смеје нам се Србија?!  Као да је Стари Влах био пуста утрина, па нисмо могли наћи и друго име?! И ево, ни после 31 годину нико нема моралне храбрости да исправи ту неправду?!

Летопис чува тапије - са промоције у Дому културе (Фото: Н. Петрић)

За срећу, у оном другом, моравичком делу Старог Влаха, у крају богатијем, са више предузимљивих људи и ближе културним и економским центрима, а и матици Србији, имамо примере да се писаном речју боре против заборава. Тамо су име Старог Влаха одржале странице књига двојице Ивањичана – најпре је 1963. године објављен „Стари Влах“ професора Милована Ристића, а 1997. године „Старовлашка размеђа“ новинара Благоја Радивојевића, па репринт књиге Ристића и друга издања.

Обнова памћења и веза са прецима  

Пре десетак година у Новој Вароши  се помињала  идеја за издавање часописа. Истина, знатно скромнијег обима и концепције, али истог имена. Међутим, у групи ентузтијаста превагнуло је мишљење да енергију треба  усмерити у ћерање власти и државе да раде оно што је требало одавно: да се подигне споменик Солунцима,  отвори спомен-соба војводи Петру Бојовићу и тражи ко ће подстаћи замрло издаваштво.

За мене је штампање првог броја летописа – излазак Старог Влаха из илегале. Часопис  је један од  најзначајних  подухвата у последње две-три деценије, али и културни догађај,  који је плод доброчинства и ентузијазма. 

Годишњак  је завичајна читанка у малом, летопис  који ће се чувати и прелиставати. „Стари Влах“ је тапија која сведочи о  времену, значајним датумима и људима, подсећа на наслеђе,  упућује на старе и нове изворе, буди радозналост.... Странице  доприносе да нам родни крај буде роднији и ближи, опомињу одрођене и однарођене, буде успаване савести...

„Стари Влах“ је започео да тарка и разгрће ватру на огњиштима немањићке државе и да потомцима преноси  аманет неимара са олтара и зидина светиња и рушевина  – да се не прекида памћење и  везаност за претке... Јер, све што заборавимо – то смо изгубили!  Ако нам почупају корене, шта ће нас чувати од нових олуја?!

Окретање животу  

У духу оног троношца са наших огњишта и из поднаслова часописа – да кажем и неку реч о будућности.

Моје је искуство и убеђење да је лакше покренути гласник, него га одржати и редовно издавати. Пред оснивачима и уредништвом је први задатак – да окупе шири круг сарадника и подмладе редове, јер је већина аутора у поодмаклим годинама! Неопходни су познаваоци прилика из свих области, креатори, аналитичари, тумачи погледа,  мишљења и визија, а не наглабала и „ресавци“.

У првом броју мало је тема из свакодневнице живота и будућности. Оне су на лакој страни кантара. Гласник ће оправдати покретање ако буде огледало живота, ако се буде окретао животу и бавио темама останка и опстанка на овим просторима. Ево, и данас морамо да упућујемо вапаје, као својевремено прота Јевстатије Караматијевић, кад је писао о „глувом крају“ и пасторчету државе.  Путописац и репортер „Политике“ Григорије Божовић, подсећао је пре 100 година да је пут  Нова Варош – Кокин Брод,–  „уско грло“, а данас је, не само то, него и  најлошија деоница на магистрали Београд - море...?! Стално се чују и вапаји да нам држава враћа мрвице од узетог природног блага.,..?!

Захтев уредништву - да негује критички став и очува старовлашки дух (Фото: А. Бубоња)

Уредништво се мора постарати да нема недодирљивих тема и личности кад је у питању опстанак и судбина Старог  Влаха, а пре свега економско заостајање и кадровско  сиромаштво и вапаји за новом енергијом у раду  и памећу.

Моја је жеља да „Стари Влах“ на странице доведе и прегоаце у откривању и заштити културне баштине, да осоколи сараднике у сакупљање умотворина народног стваралаштва, чиме ће чувати темељне вредности краја. 

Нужно је да се осветли и природна баштина, која је нападнута са свих страна, као мало где у Србији. Само неуки причају о нетакнутој природи, а не виде бројне депоније, кратере и каверне уз централе, ерозију и ружне обале језера, па данак од сушења шума...?! С друге стране, све је више еколога, НВО и АФЖ-а за заштиту и  њихових јалових прогласа...?! 

Наше претке највише смо изневерили заборавом, али и хвалисањем, тако да смо велики само у својим очима! Трећа мана је у прекрајању и фалсификовању историје, брисању сећања, једностраности и изостављању историографских чињеница и догађаја из низа написа и књига...  

Годишњак „Стари Влах“ треба да се ухвати у коштац и обрачун са свим облицима малограђанског и паланачког менталитета, да се суочи са заблудама и негује критички  став и очување  старовлашког духа.

Мора се више пажње посветити тражењу пута до читалаца, да се и књиге и часопис не штампају за магацин.

Битка на Чемерници  

Обрадовала ме је најава да ће овде крајем августа бити одржан научни скуп о животу и делу краља Милана Обреновића. Надам се да ће тада бити речи о Јаворском рату, па је то прилика да у јавно сећање вратимо неке догађаје, а пре свега битку на Чемерници (23. авгусзта 1876.), која је преокренула ток догађаја на овом ратишту и да обележавамо победе, а не само поразе.

Знамените личности  

Часопис, наравно, треба да буде промотер низа активности, али и да подстиче отрзање од заборава знаменитих личности –  да само поменем Максима Рашковића, Вождовог бунџију и барјактара на Старом Влаху, те Миливоја Анђелковића Кајафу, команданта Јаворске бригаде, која је ослободила  овај крај 1912. године. Не сме се изгубити из вида  да је задњи час за истраживање Карађорђевих шанчева, које на старовлашким планинама отима гора.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.