Изложба фотографија Станка Костића у Галерији науке и технике САНУ.

Фотограф Станко Костић својим светлописима "ухватио" је душу народа која се излила у цркве-брвнаре, а његова дела су изложена у Галерији науке и технике САНУ.

Како објашњава аутор, ти наизглед мали, али за културу Срба велики објекти настајали су у најтежим раздобљима, у ропству под Турцима, и имале су велику улогу у очувању народног сопства и вере.

- Лепота цркава-брвнара, уклопљеност у окружење, складност њихових пропорција, готово да је недокучива за данашњег човека - објашњава Костић, наглашавајући умеће старих градитеља, али и лепоту иконописа чији су аутори били путујући зографи и иконописци тога времена.

Изложба која носи име "Цркве брвнаре - чувари традиције: Непрекидна молитва под дрвеним сводом", део је замишљеног низа у Галерији науке и технике САНУ, међу којима су биле и "Прича о воденици - од кола до турбине" (2019), "Ћилим - пут нити" (2021) и "Народни неимари - руком по мери". На тим поставкама је Костић приказао народну културу проистеклу из живота, насталу прилагођавањем ћуди природе и одбраном кућног прага, током историје која је често бивала сурова.

Чувале веру и сан о слободи

Још од детињства, када је са родитељима обишао цркву брвнару Покајницу, код Велике Плане, опчинила га је лепота и складност ових светих места.

- Када сам ушао у цркву осетио сам се као код куће - присећа се саговорник. - Касније сам почео да размишљам и истражујем зашто се у њима људи осећају посебно, због чега сам упловио у саму филозофију православља, тачније светосавља. Схватио сам да је нешколовани народни неимар, своју умешност и мајсторство црпео из праисконског дамара, из саживљености са творевином Божјом. У своје куће, касније и своје дрвене цркве, уградио је себе, сав свој живот и поглед на свет, богобојажљиво и уз молитвену наду.

Пропорције уграђене у те храмове су аршини проистекли из односа делова људског тела - палца, шаке, лакта. Када је Србија пала под османску власт и запустела после сеоба, објашњава саговорник, ту се чувао мит о величини и значају средњовековне славе.

- У малим црквама брвнарама, уз тихи литургијски пој, народ није прекидао веру и сан о слободи - наставља саговорник. -Предање је наставило да живи кроз симболичко, обредно место старог храста, дуба, око кога су се окупљали и уписивали крстове. Дубили их, па храст добија ново име: запис. Око њих се касније граде црквице од балвана, талпи и дасака, брвнаре које добијају своје иконостасе.

Наслеђе - умеће народних мајстира

Подизане су уз мобу, како подсећа аутор изложбе, за један дан, колико су им Турци дозвољавали градњу, и то од онога од чега су и куће правили:

- Када би долазила времена зла, народ је могао да их за дан расклопи и склони на безбедније место. Тако смо добили летеће цркве.

Међу 72 фотографисане цркве, "летеће" су биле у Цветкама код Краљева и у Даросави, док је најстарија, од оних које је снимио Костић, налази се у Гораждевцу, код Пећи. Посвећена је светом Јеремији, и саграђена у 18. веку. Део поставке су и четири цркве подигнуте током Другог светског рата, уз благослов владике Николаја.

- То су црква у Пајазитову, у Шумадији, црква у шабачкој Каменици, на Бобији, и у Мокрој гори, док су цркву у Рожњу, после рата наши људи порушили, а сада је обновљена и по начину градње је русколика - набраја саговорник.

Изложба обухвата и полубрвнаре, заправо оне које су касније омалтерисане, или су попут оне у Осипаоници (подигао је кнез Милош), грађене од других материјала, али су по форми подражавале цркве-брвнаре. Један део експоната на изложби представљају савремене цркве грађене од дрвета.

У овом подухвату, који је изискивао претходна истраживања, Костићу су својим материјалима помогли заводи за заштиту споменика културе из Смедерева, Краљева и Крагујевца. Осим једне докторске дисертације из 1971, у којој је побројана 41 црква-брвнара, систематски се овом тематиком до сада нико није бавио. Ово Костићево фотографско истраживање, има тако одлике и антрополошког, етнолошког, путописног...

Скромност малих храмова - Рача Крагујевачка

За ове храмове, како каже "лишене сваког егоцентризма и себичности, настале углавном удруженим деловањем целе заједнице", наш угледни фотограф истиче да су својим човекољубљем сачували суштину српске вере:

- Скромност ових малих храмова човека своди на његову праву меру и приближава Богу, учи га "коленопреклоном поуздању у Оца небеског". И кад нема великих ктитора и раскоши, свиле и позлате, богообразни човек у цркви брвнари остаје пред иконостасом, у дубокој вери - закључује саговорник, уверен да "брига држи кућу", због чега је изложбу посветио унуцима Вукану и Анастасији.

Две градитељске школе

У овом својеврсном омажу вештини народног градитељства, приметно је постојање две школе. Једна се, како каже Костић, простире "од преко Дрине, а делује до Мораве", а то су "осаћанке", које су име добиле према цркви у селу Осату. Оне су једнобродне, високе, прилагођене оштрим зимама. Друга је призренска школа, које су крстобразне, са певницама са стране, а само на Дели Јовану их има три.

Умеће народног мајстора

Цркве брвнаре су објекти архетипске форме, сведене, монашки скромне, својим обликом најсличније изворном доживљају куће - истиче у каталогу академик Бранислав Митровић, који ће отворити изложбу, а његова црква, инспирисана овим градитељским наслеђем, налази се на једној од Костићевих фотографија. - Народ је могао да их разуме и прихвати као свој дом, као континуитет кућног амбијента са доживљајем топлине дома. Оне упечатљиво тумаче турбулентни период српске историје, али и показују изванредно умеће народног мајстора - градитеља у дрвету.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

stanko kostić sanu izložba fotografija