Зашто српска малина губи сласт

glaszapadnesrbije.rs Пољопривреда Коментари

Maline Илустрација

Са старошћу засада од 12 до 15 година принос малина у Србији, али и другим државама у региону, знатно опада, па тако и економска рачуница за даље бављење овим послом, изјавио је др Александар Лепосавић са Института за воћарство у Чачку.

У Сарајеву, на недавно одржаној конференцији Регионалног савета за јагодасто воће, чији је Лепосавић председник скупштине, он је рекао да су резултати испитивања о присуству различитих вируса у комерцијалним засадима малина, које је обавио овај институт из Чачка – поражавајући. Испитивања обављена у Србији, али и у неколико земаља у окружењу, показују да је више од 95 одсто испитиваних засада заражено вирусима.

У пракси, како каже, то је довело до смањења приноса и пада квалитета малине – плодови су све ситнији и губе сласт…

– Због тога смо дошли у ситуацију да опада и интересовање произвођача за гајење овог воћа. Купци се такође осећају превареним, па су у неким земљама почели да траже алтернативе за наше производе – истиче Лепосавић за „Политику” и додаје да све указује на то да убрзо морамо да урадимо више ствари како бисмо побољшали стање у овом сектору.

Скупа радна снага и ниски приноси по хектару оптерећују производњу малине код највећег броја земаља произвођача. Глобално тржиште малина мења се у последњих десет година, па тако и позиције држава које су се смењивале на лествици водећих произвођача. Лепосавић истиче да неке државе губе на значају истом брзином којом су раније долазиле на врх. Према подацима Светске организације произвођача и прерађивача малине, производња у свету се у претходних десет година готово удвостручила – са 310.000 тона у 2008. на 590.000 у 2017. години. Србија је у 2016. години произвела 83.000 тона, а само две године касније 56.000 тона.

-И та производња има тенденцију пада – упозорава наш саговорник.

И Чиле, један од наших највећих конкурената, бележи пад производње, па је за само седам година учешће ове државе у светској производњи пало са 16 на 6,4 процената. Насупрот томе, има и држава које су у једном тренутку искористиле своју прилику. Рецимо, Босна и Херцеговина је од произведених 3.000 тона с почетка овог века последњих година достигла 22.000 тона, према неким подацима и 25.000. Међутим, ове године имају знатан пад и реална производња им не прелази 8.000 тона.

Подаци указују да је у 2019. услед поремећаја на тржишту дошло до пада производње малина и на другим тржиштима. Највеће смањење површина под малињацима имали су Србија, Пољска, Чиле, БиХ, Бугарска, Црна Гора…

– Главни играчи губе конкурентност на светском тржишту, док су нови, као што су Мексико, Бугарска, Босна и Херцеговина и Украјина, ушли у конкуренцију. Посебно на тржиштима где је до сада био доминантан увоз малине из Србије, Пољске, Чилеа… – истиче Лепосавић.

Он каже да је код тих земаља пресудна била снажна помоћ државе код заснивања засада и подизања складишних капацитета. Напомиње да је чињеница и да су те земље у прошлости имале јефтину радну снагу.

– То је велика разлика у односу на Србију и Чиле, где већ годинама имамо мале субвенције у пољопривреди – каже он.

Наш саговорник напомиње да све некада највеће светске произвођаче највише угрожава Мексико, који је у последњој деценији увећао производњу са 11.500 тона на 112.700 и утростручио продају углавном свеже малине у Америци.

Према његовим речима, садашње тржиште малина заснива се на смрзнутом програму, са тенденцијом раста понуде, због чега су и цене тренутно релативно ниске. Али, без обзира на све ово, малина је веома тражено воће.

– Проблеми, како год то неко схватио, не потичу од продаје. Чињеница је да 60 до 70 одсто трошкова производње и бербе малине одлази на трошкове радне снаге. У Србији је дневница за бераче порасла са 20 на 25 до 30 евра. Поскупео је и репроматеријал, већи су захтеви у области безбедности радника, што директно утиче на укупне трошкове производње, па малинарима остаје знатно мања зарада – сматра наш саговорник.

Наглашава да извозници имају великих проблема због губљења сортне идентичности, јер „виламет” више нема карактеристике на које су произвођачи навикли. Како каже, и прерађивачи имају мањи проценат виших категорија од таквог воћа, а страни купци имају све више примедби на квалитет испоручене робе.

– Иста ситуација је и код сорте „микер”, која је све траженија на светском тржишту. Садни материјал је највећи проблем у Србији и околним државама. Нови засади се углавном заснивају садницама из Швајцарске, делом Француске, Холандије и Италије. Ни „виламет” ни „микер” из тих земаља немају карактеристике које се очекују – сматра наш саговорник и напомиње да због значаја и економске добити од извоза постоји потреба да се на државном нивоу регулише процес сертификације, као и да одговарајуће институције тај посао спроведу у дело, почевши од клонске селекције до стварања виших категорија садног материјала. Према његовом мишљењу, на тај начин било би решено ово изузетно важно питање. У Србији се сертификација спроводи од 2005. године и у неколико циклуса је стварана одређена количина изузетно квалитетног садног материјала, али недовољног за стварне потребе, чак и локалног тржишта.

ГЗС/Политика


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.