Златар је планина необичне и дивље лепоте. Налази се у југозападном делу Србије, на путном правцу ка црногорском приморју између река Лима, Увца, Милешевке и Бистрице. Планина је дуга 22 км и широка 12 км, са највишим врхом од 1.627 метара. За све оне који баш не преферирају бучне Златибор и Копаоник, а воле да пешаче, возе бицикл, планинаре или да се само осаме у дивљој природи, Златар је право место. Добро и за оне жељне активног одмора, јер се на овој планини и око ње налазе прелепа природна и истинска историјска богаства.

Слушала сам о овој планини све најлепше већ годинама од пријатељице Јелене, чија је мајка из Нове Вароши, која се налази подно Златара. Она већ годинама летњи, а и понеки зимски годишњи одмор проводи на Златару. Можда је мој доживљај лепота ове планине и јачи и бољи, јер нам је она откривала многе скривене кутке. Многи су као и ја обилазили планину пешице, али и аутомобилом, посећивали цркве и манастире, међу којима и бисер Милешеву, посетили парк природе Увац, те Нову Варош, Пријепоље, Прибој, Бродарево или Сјеницу, али сам ја остала богатија и за посету љупким селима, упознавши вредне мештане и њихове надалеко познате квалитетне производе. Ко још није чуо за чувени златарски сир, одлични кајмак, суyук, те баклаве, хељдопиту, остале пите и друге ђаконије?

(foto:  Дневник, Г.Маленовић)

Дакле, ко једном проба чувене пите Миланке из Радијевића и баклаву Мубере из Нове Вароши свакако ће пожелети да се врати „на место злочина“. Добар сир, који сам наравно донела у великим количинама, набавио ми је Јеленин пријатељ и ветеринар из тог краја Душан, иначе страствени ловац. Заслужан је и што сам пробала суyук од дивљачи, а пошто је заљубљеник у свој крај, знане су му и многе занимљиве приче. На Златару се калорије не броје, свеж ваздух и органске намирнице зачињене љубазношћу радишних мештана из села разасутих по пропланцима чине да пожелите да тамо останете заувек. Ако не, онда да се враћате изнова и изнова. Осим сира, са Златара се доносе и одлично хељдино брашно од којег се прави чувена хељдопита, поменути кајмак, суџук, баклаве… Хељдопита је специјалитет ужичког и златарског краја, прави се од палачинки од хељде и надевом од сира, кајмака и јаја. Сир се може набавити за 400-500 динара по килограму, брашно за око триста динара по килограму, кајмак за око 1000 динара, а можете наручити и пите и баклаве, па да још мало уживате и по повратку с одмора.

Ту је, обавезно, и Нова Варош. Посетиоци могу да уживају у изложбама Завичајног музеја и Галерији Квадратура круга, или да посете Калипоље, место чувеног боја за независност Србије 1876. и 1877. године. Нова Варош је смештена на средини магистралног пута Београд – Бар, на надморској висини од 1.000 м. Над њом се издижу планина Златар затим Јавор, Чемерница и Муртеница.

Уметничка галерија "Квадратура круга"

Сир је аутохтони гастрономски специјалитет са Златара. Поднебље ове планине, климатски услови и састав трава, међу којима се налазе и бројне лековите биљке, омогућили су да Златарски сир има посебан укус. Млеко потиче са надморске висине од 800 до 1.500 метара. Вековна традиција у начину производње допринела је да његова специфичност буде већа. Тајна производње је у малој количини произведеног млека, подсиравању одмах након муже крава, начину дозревања и надморској висини на којој зри. Није га могуће индустријски произвести у квалитету који има традиционална производња.

А шта све можете видети и посетити на Златару?

Прво, где се сместити? За оне који воле хотелски смештај ту је стара добра „Панорама“, а за оне који преферирају приватни смештај ту су капацитети на Бабића брду наспрам хотела, али и на другим местима по Златару. Непосредно уз хотел “Панорама” налазе се отворени терени за мале спортове (кошарка, одбојка, рукомет,мали фудбал). Испред хотела се налази авантура (адреналин) парк и намењен је свима који воле забаву, провод или активан одмор у природи. На 200 метара од хотела постављен је ски лифт (420 м) са ски стазом дугом 800 метара. Ово је једини смештај са затвореним базеном на Златару који је на располагању гостима током целе године. Штета што Рехабилитациони центар не ради, али добру километражу можете препешачити чинећи осмицу од хотела „Панорама“ до Рехабилитационог центра.

(foto: Дневник, Г.Миленовић)

Одокативно, требало би да та рута има око пет километара. Издржљивији могу да пешаче и околним ливадама и путевима, а можда и упознају домаћине имања разасутих по пропланцима. За њих је и пешачка рута до Водене пољане. Колима најкраћи пут до врха Голо брдо и суседне Велике Кршеве је ибарском магистралом, до Нове Вароши (Београд – Нова Варош око 280 км). У Новој Вароши скреће се лево према Сјеници (постоји путоказ) и након шест километара долази до скретања за Водену пољану (1450 м). До Водене пољане води солидан макадамски пут у дужини од 3,8 километара. Пут у почетку не обећава и изгледа јако лоше, али се након критичних 50 метара стање знатно поправља. На Воденој пољани која је добила име по многобројним изворима воде је и шумска кућа у саставу “Србијашума“ и манастир Светог Козме и Дамјана, метох манастира Милешева.

Врх је од манастира удаљен око два километра, само се прати путоказ ка манастиру Милешева. Голо брдо (1607 м) се по медијима представља као највиши врх Златара, али то није тачно, највиши врх је суседна Велика Кршева (1625 м). Врх је, наравно, кршевит, до њега се долази право са Голог брда, за неких 15 минута.

Етно село Штитково

Етно село Штитково се налази подно Златара према Чемерници. Пут ка њему јесте узак, али је асфалтиран, а са обе стране протежу се прелепе леје четинара, карактеристичних за овај крај. Село је смештено у уској долини штитастог облика, коју ствара река Тисовица и њен извор Врело које је са три стране окружено брдима. Средишњи положај села заузима црква Свете Тројице, и датира из 1867. године. Село је интересантно и по томе што су у њему или живели или столовали чувени кнезови Рашковићи. Сматра се да је патријарх Гаврило и подигао цркву. Данас ово село има мало становника и ниједан није малолетан, тако да школараца нема. Штитково је пре Другог светског рата имало библиотеку са пет-шест хиљада књига. Велика школа саграђена 1887. зврји празна и пропада, али и мала новија, такође. Штитково је потпуно замрзнуто у времену. Куће, сушаре за месо, штале, помоћни објекти управо онакви какви су били и пре 200 година. Село је основано још почетком 13. века, а према легенди, име је добило по “штитовима” јер се у центру налазила “фабрика” за производњу оружја – штитова. Куће – брвнаре су прављене од балвана, који нису стругани, већ тесани секиром и има их петнаестак. У малој кафаници можете потражити освежење. Продају се природни сокови, као и остале домаће делиције, а нас је послужио љубазни Милојко, похваливши се да је жену послао на море, а да је за то време он скувао сокове, које нам је послужио. Аронија, дивља купина, малина, јагода, вишња… не зна се који је укуснији, јер је у флашицама уз сок и припадајуће воће. Милојко нас је и упознао с чињеницом да у селу деце више нема, а да је када је он био мали у школу ишло преко 400 деце.

Етно село Штитково (foto: Tатјана Коваљевски)

Специјални резерват „Увац“ је заштићено природно добро од изузетног значаја. Централну целину резервата представља кањонска долина реке Увац са притокама. Јединствени загрљај природе, прожимање воде и копна које их окружује, кратак је опис три прелепа језера: Увачког, Златарског и Радоињског. Настала су делимичним потапањем долине моћне планинске реке Увац и изградњом три бране. Од бране на Увачком језеру крећу крстарења меандрима Увца, док изнад вас лете моћни белоглави супови. Крстарења коштају око 1000 динара, плус 250 динара за улаз у Ледену пећину. Водичи вас воде на неки од видиковаца, од којих је најпознатији онај под именом “Молитва”, али има их много. Право је уживање са видиковаца поред бране посматрати место изузетне леопте и уживати у златарским специјалитетима и лету моћних птица.

(foto: Дневник, Г. Милановић)

У атару села Дружинића, а у клисури где река Увац прави велике меандре на последњем низводном рту, налази се локалитет познат под називом Јеринин град. У близини Увачког језера, у селу Божетићи, налази се манастир Дубница. Од бране постоји путоказ ка њему и свакако га треба обићи. Никако не смете пропустити ни туру до Пријепоља и манастира Милешева, где вас чека чаробна фреска Бели анђео. У близини је и одлични ресторан “Кањон”. Ту је и манастир Бања у Прибоју, те цркве брвнаре у Кућанима и Радијевићима.

Извор: Дневник, Г.Маленовић

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.