Радојица Перишић, интерниста у нововарошкој болници, објавио три књиге песама: „Повратак себи“, „Долазак по венцу“ и „Дани“. Језик песника је вазда звонак, бистар као горски поток.

Прецима досељеним из Старе Херцеговине, што су свили гнездо у Негбини, под скутом Муртенице и ширем завичају, Старом Влаху, Радојица Перишић (53), интерниста у нововарошком одељењу ужичке болнице, посветио је два сонетна венца – у књигама „Долазак по венцу“ и тек објављеној, трећој књизи, „Дани“.

Истичући да сонетни венац није одвише чест „гост“ у српском песништву, Срба Игњатовић, Спасоје Богдановић и Обрен Ристић, чланови жирија који је Перишићу доделио прву награду „Раде Томић“ у Књажевцу (пре три године), где је у едицији „Бдење“ и штампан „ Долазак по венцу“, истиче, поред осталог:

- Перишићев језик је стилизован, проткан сликама и симболима, местимично метафоричан,а вазда звонак, бистар као горски поток. Његов сонетни венац целовито је и складно остварење исписано руком поузданог мајстора.

Са циклусима песама „Рађање песника“, „Ветрови љубави“, „Носталгија“, „Некад и сад“ и „Кад одлутам до нечијег бола“, песник се 2011. године огласио првом збирком „Повратак себи“. У стиховима са сликама из албума детињства и душе, открива се и како је поезија ненадно потекла, као нови извор на сувој земљи, али и кривац за поетску жицу нововарошког лекара.Песник каже да 

је његов покојни деда Милорад, кириџија, боем и сеоски лола, за целог свог живота разговарао стиховима. Баш онако како је и у песми, њему посвећеној, написао: "...песме је смишљао,/ ретко их писао, већ јавно говорио,/ памтио и преносио,/ са свима делио свој дар"./

- Када је већ поезија протекла и потекла, даље ме је поетски истраживачки жар терао да експериментишем са разним поетским формама, исказујући тренутна осећања, збивања, тежње, фантазије или описујући давно доживљено, дечја памћења и поруке предака. Сонет као посебна, захтевна поетска форма, дарован ми је као најдражи поклон. Писање песама доживљавам као извршавање задатка добијеног од Оног ко наше животе уређује. Надам се да сам бар делом извршио добијени задатак - казује Перишић. 

Патње и радости живота старовлашког горштака у пре коју деценију угашеним сеоским задругама приплићу се у последњој књизи „Дани“.За песника је, како у осврту каже Мирослав Тодоровић, „онај живот и минуло – врело са којег кристално чисте слике призива у песму, где настављају живот“.

Нижући стихове о завичају, Перишић је далеко од родног краја добијао награде на поетским конкурсима и објављивао књиге – у Ћуприји, Кжажевцу, Барајеву, Нишу...

КЛЕКА ЈЕ ВОЋКА

У песми „Наша воћка“ из збирке „Повратак себи“ песник чува од заборава слике детињства.

“Пред кућом у родном селу
клека донета из присоја.
Засађена је са кореном
у бусену,
да истраје дуже
од памћења.
Клека је овде воћка,
чај, водњика,
мирисна мученица
и колац.
Тамо где не расте храст,
клека је и бадњак“.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

tradicija radojica perišić izvika