Записи са Јавора, где је Србија пре 140 година повела рат за независност против турског завојевача. Надгробна слова казују да се гинуло за слободу.

УЈУТРУ, 24. јуна (6. јула по новом календару) 1876. , од јаворске механе кренули су у бојном поретку батаљони Прве ужичке бригаде. Пограничну врзину развалио је ужички прота Милан Ђурић. Испред борбене колоне јахао је на коњу командант ударне групе Милован Рашковић. Борци иду опрезно, под заштитом јутарње магле, турски низами су ћутали. Убрзо нестаде тишине. Просу се пушчана паљба и артиљеријска ватра. Поче чувени калипољски бој...

Овако су, према очевицима и запису Мите Петровића у "Ратним белешкама", почеле операције Ибарске војске на Јавору у Првом српско-турском рату, у народу познате као Јаворски рат. Вазална кнежевина Србија, која је Османлијама плаћала данак, овде је, као и у долини Мораве и Нишаве, повела битке за независност.

После 140 година у висовима Јавора, на тромеђи општина Ивањица, Нова Варош и Сјеница царује планински мир. Само понегде јекне моторка дрвосече или забрунда трактор у окаснелој сетви. Крај Карађорђева шанца и споменика легендарном мајору Михаилу Илићу и јаворским јунацима застала породица што се запутила у стари завичај. Тишина као да позива на стид.

- Не умеју држава и народ да цене своје јунаке. Ево, подигли су споменик, па га заборавили, препустили судбини... Држава је заборавила да обележи 140 година Јаворског рата, нигде изложбе, ни књиге о том времену, ни ТВ емисије - казује најстарији члан породице Поповић одбијајући сликање крај белега јер га је срамота како се нико не стара о њему и околини, не коси трава, а до неба је грех што су плугови кромпираша са западне стране прилазили тако близу.

Бели мермерни споменик, висок преко три метра, испод Василијиног врха, подигло је захвално потомство добровољним прилозима 1907. године на месту где су се налазили костурница и крст и то баш на дан почетка Јаворског рата, 24. јуна. Споменик је на вису, недалеко од Василијине чесме и некадашње карауле и царинарнице на српско-турској граници.

Одавде су јунаци кренули преко границе која је раздвајала исти народ, постављена и утврђена где никад није била, да помогну браћи што су страдала под јармом Турака.

Крепи млаз планинског студенца са Веђића чесме, крајпуташице према Кушићима. Камена фигура ратника са избледелим епитафом стражари, а у подножју шикља трн и положена два крајпуташа, клесана још док се није било слегло бусење на гробовима јаворских ратника, а преживели се враћали кућној чељади и плугу. Родбина се одужила, а после више од једног века настале године пословичне српске заборавности...

НАРОД НЕ ЗАБОРАВЉА

- НАРОД не заборавља мајора Илића - тврди шумар Борко Брадић. 
- Нема светковине а да се не помене да је у њему куцало срце другог Обилића, певају дрвосече, рабаџије, малинари, кромпираши. Илићево јунаштво, одбрана границе, збегова и сиротиње - ушло је у легенду, млади је прихватају...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.