Neorganizovan i stihijski plasman, tržišni viškovi i činjenica da su zbog višedecenijske nebrige države prepušteni sami sebi, ključni su problemi poljoprivrednika u novovaroškom kraju, posebno onih koji su se opredelili za proizvodnju krompira i brendiranog zlatarskog sira.

"Krompiraši" se žale da novog tržišta zapravo i nema, već da se prodaja uglavnom odvija zahvaljujući starim kupcima i poslovnim partnerstvima. Na zalihama u trapovima još uvek ima i lanjskog roda mada proizvođači sve češće krompir daju u bescenje samo da ne bi završio u potocima i jarugama.

- Zbog slabe zarade, ekonomski smo potpuno iscrpljeni. Oslanjamo se na stare kupce, a za novo tržište retko mogu da se izbore i rekorderi u ovom poslu. Ucenjuju nas nakupci, posebno veliki trgovinski lanci koji nas uslovljavaju kako otkupnim količinama, tako i odloženim plaćanjem na čak 220 dana, kao da seljak ima toliko vremena da čeka. A mi plaćamo sve unapred i seme i naftu i hemiju. Zato nam treba podrška države, ne da nam daje nešto što nismo zaslužili i zaradili, već da nas zaštiti od uslovljavanja velikih marketa. Kažnjeni smo i nakaradnom agrarnom politikom, koja ista podsticajna sredstva daje i nama proizvođačima u surovim planinskim uslovima i onima u Vojvodini i Centralnoj Srbiji, kaže jedan od rekordera u proizvodnji krompira u zlatarskom kraju Branko Gujaničić iz Akmačića. Petočlano domaćinstvo Gujaničića ima dosta krompira na zalihama, seju ga na oko 20 hektara, a prinuđeni su da krompir "na veliko" prodaju po ceni od maksimalno 27 dinara po kilogramu.

Prepušteni sami sebi

Na području Opštine Nova Varoš gde se pre tri godine, prema rezultatima popisa krompir sejao na 1.150 hektara, lane je bilo oko 960 hektara krompirišta. Agronomi tvrde da proizvođači krompira, iako se žale na gubitke ili sve slabiju ekonomsku računicu, uglavnom zaseju nešto manju ili istu površinu, jer im je to, ipak, jeftinije nego da ga bacaju, a uvek postoji nada da će na jesen dostići istu cenu.

- Neplanska proizvodnja je jedan od ključnih problema, jer poljoprivrednici često stihijski proizvode, pa tek onda traže tržište umesto da taj proces bude obrnut, smatra agronom Milinko Šaponjić iz opštinske Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj i dodaje da proizvođačima iz novovaroškog kraja generalno nedostaju inicijativa, bolja organizovanost i prilagođavanje savremenim tržišnim uslovima poslovanja. "Nužno je i da rade na unapređenju svesti o potrebi njihovog udruživanja kako bi efektnije nastupali pred otkupljivačima i distributivnim centrima. Jedan od načina kako bi problemi na ovom polju mogli da se prevaziđu je preorijentisanje na organsku proizvodnju, koja obezbeđuje siguran plasman, bolje cene i značajnije tržište", dodaje Šaponjić.

Da su prepušteni sami sebi žale se i proizvođači čuvenog zlatarskog sira, istučući da im ne znači mnogo to što bele kriške s planinskih pašnjaka nose žig zaštićenog geografskog porekla. Jedan od najuspešnijih u ovom poslu Vukadin Palić iz Bukovika, koji ima 20 krava, odlično razrađenu proizvodnju po tradicionalnoj recepturi, objekte i opremu u skladu sa veterinarskim i drugim standardima, snalazi se kako zna i ume. On tvrdi da se na tržištu izborio zahvaljujući izuzetnom kvalitetu belog mrsa, ali da nisu svi proizvođači u takvoj ili sličnoj poziciji. "Zbog dugog perioda naplate, velike proizvođače uslovljavaju trgovinski lanci, a male nakupci, a, opet, da nije njih planinke ništa ne bi ni prodale", dodaje Palić.

Svetli primer Milanke Trtović

Proizvođači se, ipak, ne predaju. Ima i svetlih primera. Milanka Trtović iz Komarana ne želi više da dreždi po pijačnim tezgama po snegu, kiši i vrelinama, pa je okrenula list. Ona svoj sir prodaje po sajmovima širom zemlje i regiona, a bele kriške iz Milankine kolibe traže sladokusci i iz Amerike, Kanade, Rusije, Australije...

- Naš proizvod izlažem i na internetu i prodaja ide odlično. Sajt koji mi je izradila ćerka drastično je povećao tražnju i prodaju, tako da ću ove godine kupcima isporučiti vagon zlatarskog sira, a kakvo je interesovanje, mogli bismo i mnogo više da imamo uslova za tako veliku proizvodnju, kaže Milanka.

Ova vredna planinka je, kako tvrdi i Milinko Šaponjić, jedan od primera izuzetnog preduzetničkog duha, koji, istina, nedostaje ovdašnjim poljoprivrednim proizvođačima. Zbog komplikovane dokumentacije i birokratskih zavrzlama, teško se prilagođavaju i trendu da sredstva od države i donatora povlače kroz projektno finansiranje, koje će već u perspektivi biti dominantno.

- Proizvođači moraju menjati i navike, i način proizvodnje i ambalažu. Kanta od pet ili deset kilograma sira, često proizvedenog u neadekvatnim uslovima i objektima, ne može zadovoljiti standarde delikates proizvoda - smatra Šaponjić, ukazujući na problem sivih kanala prodaje, kao i na sve starija seoska domaćinstva i planinke koje su svoju egzistenciju vezale za proizvodnju belog mrsa po tradicionalnoj recepturi.

Kvalitet garant prodaje

- Zlatarski sir jedan je od najznačajnijih autohtonih sireva Balkana, poseduje specifičan miris, ukus i aromu, ali njegovim kriškama često nedostaje kvalitet. Od 17 uzoraka sa poslednje "Sirijade", tradicionalne izložbe punomasnog zlatarskog sira, samo je jedan ocenjen najvišom ocenom, dok su svi ostali imali poprilična odstupanja u osobinama koje bi proizvod sa zaštićenim geografskim poreklom trebalo da poseduje. Odlično je što se planinke drže tradicionalne recepture, koriste kvalitet ispaše i mleka, ali i svi ostali segmenti u proizvodnji moraju biti primarni. Samo se izuzetnim kvalitetom dobija bitka na tržištu - tvrdi dr Anka Vranješ, profesorka sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, inače, jedna od najvećih stručnjaka u mlekarstvu i proizvodnji sireva.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.