Снежана Ђенић, историчар и директор Библиотеке у Чајетини, сакупила грађу о животном и ратном путу годинама заборављеног официра из Љубиша на Златибору, ђенералу Крсти Смиљанићу, команданту Дринске дивизије.

"Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут  ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији." Овако је у званичним  српским извештајима на Солунском фронту  у септембру 1916. године обзнањено свету  да је „отворена капија отаџбине и слободе“, да је  чувени планински ланац, највиши врх и најјаче утврђење, за које су Бугари имали наређење да „морају бранити до последњег војника“, заузела  војска васкрсла после  страдања у планинама Албаније. Дринском дивизијом командовао је Златиборац, пуковник Крста Смиљанић. 

Армијски ђенерал Коста Смиљанић

Крвавој драми која је трајала 22  дана, уз грмљавину топова, гушање с Бугарима у рововима и јурише преко гомила људских тела, у којој је на олтар слободе животе дало 39 официра  и 747 војника, а два пута више рањених и несталих -   посебна пажња поклоњена је на страницама  недавно објављене књиге „Ђенерал Крста Смиљанић – хроника једног витешког живота“, у издању Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини.

ВЕРАН  ЗАКЛЕТВИ

Аутор књиге Снежана Ђенић, историчар и директор Библиотеке, иначе писац више монографија и књига о Златибору и његовим људима, прати  живот  Смиљанића (1868 -1944) од сељанчета из Љубиша, школовања, напредовања у војсци, преко ратова са Турцима, Швабама и Бугарима  до службовања  после Великог рата, пензионисања  и постављања старог ратника за бана Зетске бановине. 

Трагајући по архивама и сабирајући међу корице књиге  историјску грађу, аутор  истиче да је Крста Смиљанић био човек народног духа, уман и непоколебљив у одлукама и доследан у испуњавању захтева своје отаџбине.

Парастос погинулим ратницима на Кајмакчалану, 1916. године

- Крста  Смиљанић  није био династички официр, ничији миљеник, као што није припадао ниједној од официрских  завереничких група које су заговарале насилничку смену на српском престолу. Био је одан искључиво служби и веран положеној заклетви - наглашава Снежана Ђенић. - Службовао је  код четири српска краља, а непосредне старешине и најближи сарадници, и у рату и у миру, били су му великани тог времена – четворица српских војвода.

“НА  ХУМКАМА  У ТУЂИНИ...“

- Као начелник Штаба Шумадијске дивизије у Крагујевцу, прихвата основни постулат свога команданта војводе Степе Степановића – да без војне дисциплине нема ни војске – истиче аутор књиге. – У српском Ђенералштабу војвода Радомир Путник додељује му значајне и поверљиве задатке, посебно током балканских ратова. У тешком и трагичном одступању српске војске од Обреновца до Крфа, са војводом Живојином Мишећем и Првом армијом прошао је кроз албанску голготу носећи крст мучеништва који му је усуд доделио,  док је са војводом Петром Бојовићем прешао пут, са високо уздигнутом тробојком, од Солунског фронта  до Београда и донео Србији слободу, остављајући трајни белег једног скоро митског предања о хероизму српског народа.

Поред бројних прилога и цртица из војничке каријере ђенерала,  недавно објављена књига доноси и извештаје тадашњих „Српских новина“  о подизању споменика ратницима на Крфу, у месту Агиос Матеос. Припадници Дринске дивизије -  архитекте, вајари, сликари, песници, клесари и зидари - исклесали су од крфског камена белег, на коме су, поред рељефног приказа ратника, исписани стихови: „На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи...“ Новине су, извештавајући са отварања споменика, 17. маја 1916. године, пренеле речи команданта Смиљанића: 

- Велики војници! Неумрли другови! Поздравите јунаке са Куманова, Прилепа, Битоља, Скадра и Драча, са Дрине и Саве, са Цера и Рудника, са Тимока и Мораве, са Лаба и Ситнице и реците им да их нисмо заборавили: да ћемо ускоро посетити њихове хумке и пољубити те свете груде и да ће нам свима, чим спустимо мач у кориице, прва брига бити да утремо сузе тешко ожалошћенима, да  загрлимо и пољубимо њихове сирочиће, да их нахранимо и на пут изведемо...

ОРДЕЊЕ - ПРОДАТО?!

Име и дело  ђенерала Смиљанића су, како наглашава аутор књиге, после смрти неоправдано, али смишљено запостављани. Ђенерал није имао потомака, а од заоставштине једино се карабин, сабља и гусле чувају у спомен-збирци чајетинске Библиотеке, док су сва одликовања (20 домаћих и 15 страних) – продата?!Смиљанићу  је, крај језера на Златибору, 2008. године подигнут споменик, рад вјара Бранка Тијанића.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

kultura tradicija