Када је генерал Радомир Путник постао министар војни, у мају 1906. године, Петар Бојовић постаје начелник Главног генералштаба и заједно раде на реорганизовању српске војске Петар Бојовић је пројектовао начин одбране северне границе Србије.

ВОЈНУ каријеру Петар Бојовић је почео 6. октобра 1875. године, пошто је пет разреда гимназије завршио са одличним успехом и без пријемног испита уписао се у Артиљеријску школу, која ће нешто доцније прерасти у Војну академију.

Године су то великог националног заноса, уз жеље и тежње за ослобођењем од Турака. У то време су све чешће избијале чарке на српско-турској граници, али и спремале се буне српског живља у Старој Србији, Босни и Херцеговини, где су Турци вршили зулум. Србија је улагала велике напоре и растакала снагу да сачува своју тешко стечену државу и да ослободи делове српског народа испод туђина.

Бојовић је морао у својој 18. години да прекине школовање у војној школи да би учествовао у Српско-турском рату 1876. године. Најпре је био писар при главној интендатури Врховне команде у Параћину, а затим у батерији на дужности подофицира.

У овом рату су, како наводи Милош Ј. Каличанин, учестововала и тројица Петрове браће - Лука, ђак Артиљеријске школе, Јеврем је прекинуо школовање на Духовној академији у Москви и био у интендатури, а најстарији Јован био је на Јавору, као борац, где је рањен и остао инвалид.

ДВОЈИЦИ браће Бојовића, Петру и Луки, било је суђено да се још као питомци кале у ратној вреви. За њихову, 12. класу, занимљиво је то што су прво учили ратни занат на бојишту и постали официри, а затим потврђивали то теоријски. У животу војних пиправника то је велико и драгоцено искуство.

Пред почетак другог рата са Турском (1878) Бојовић је унапређен у чин наредника и распоређен на дужност у батерију Дринске артиљеријске бригаде. У току гоњења непријатеља према Преполцу командовао је артиљеријском ватром са брда Умац, која је тукла турске јединице у селу Плана.

Овим ослободилачким ратовима Србија је 1878. године стекла државну независност, матици су припојене територије на југу и југостоку, али су у деловима Старе Србије, у завичају Бојовића, остале царинарнице и карауле, грађене да векују, као и граница, постављена и утврђена после другог хатишерифа, која је раздвајала исти народ... 

ПОСЛЕ рата, Бојовић је наставио школовање и 1880. године завршава Артиљеријску школу. Био је први у рангу међу официрима XII класе, а његовом брату Луки (1856-1929) припало је четврто место. Петар се не задовољава стеченим знањем; чита најсавременију европску војну литературу. За часопис "Ратник" преводи дела "Посматрање о железницама" и "Вођ патроле", немачког војног писца Јохана Рајценштајна.

Прве године напорне службе, у којима је пекао војнички занат, нису га одвајале од рада на стручном усавршавању. Државна штампарија у Београду је 1883. године објавила обимно дело "Бојна тактика пешадије, коњице и артиљерије", такође, у преводу потпоручника Петра Бојовића.

Али "Србија се умирити не може" и убрзо, избија нови рат, 1885. године, овога пута са Бугарима. Петар Бојовић jе, како нас извештавају историчари, на челу коњичког ескадрона учествовао у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда и Пирота. Од децембра 1885. године па до краја рата био је начелник Штаба Шумадијске дивизије. "За заслуге стечене у борби пред непријатељем" одликован је златном медаљом за храброст.

ПРИПРЕМАЈУЋИ се за генералштабну струку, Бојовић је годину дана провео у Француској, ради упознавања њихове коњице. Док службује у трупи и штабовима, у Нишу, Зајечару, Крагујевцу, Београду, објављује преводе стручне литературе, пише чланке, анализира ратна искуства, преноси искуства млађим официрима и усавршава војна знања. Прате га добе оцене претпостављених, похвале, одликовања и напредовање у служби.

Почетком јуна 1893. године положио је мајорски испит пред комисијом којој је председавао пуковник Радомир Путник. Командант Тимочке дивизије, пуковник Божидар Jанковић, био је врло задовољан начелником свога штаба, па у пролеће 1897. године бележи:

"Потпуно спреман за самостално командовање пуком и у тактичком и у васпитном и у административном погледу, а заслужује виши положај. У служби врло тачан, уредан и брижљив. Полаже довољно бриге за образовање официра и вaспитање војника. Ужива поштовање потчињених."

ОБАВЉАЈУЋИ дужност мобилизацијског одсека у Главном генералштабу, мајор Петар Бојовић се сусрео са крупним проблемима у организовању српске војске. У дискусијама о пешадијским егзецирним правилима Бојовић се залагао за начело "да подједнаку вредност треба давати и удару ножем, бајонетом, бар за нас Србе". Оставши усамљен у својим жељама и будућој српској војсци, он је своје мишљење изнео пред официрски кор у часопису "Ратник":

- Тврдо сам уверен да ће само онај да односи победе, који своју одлучност носи на врховима својих бајонета...

Тек што је објављен последњи наставак, у септембру 1897. године, изашао је указ којим је Бојовић по молби преведен у пешадију. Да ли је још било разлога за повлачење у трупу једног узорног и даровитог официра - није познато?! Ипак, по образовању и преданости служби веома цењен официр је 1900. године са места команданта 11. пешадијског пука "Краљица Наталија" постављен за помоћника начелника Команде активне војске.

МАЈСКИ преврат 1903. године затекао је Бојовића на служби у Нишу. Његов биограф новијег датума, Радивоје Бојовић, бележи да је он ово "примио као тужну вест и дубоким ћутањем се опирао да поздрави смену династија". У нишком гарнизону дошло је до раскола између завереника и оних који су остали верни заклетви донастији Обреновић.

Пуковник Бојовић ће бити поштеђен мучних догађаја. Премештен је у Београд. Најпре службује у Генералштабу, затим у Министарству војном, а једно време ће бити и уредник "Службеног војног листа".

Када је генерал Радомир Путник поново постао министар војни, у мају 1906. године, он поставља Бојовића за начелника Главног генералштаба. Пуне две године они су руководили целокупним животом и реорганизовањем српске војске; избором и набавком оружја и ратне опреме, разрадом планова за мобилизацију и прегруписавањем свих родова армије.

ПУКОВНИК Бојовић је учествовао и у раду одбора, који је 15. октобра 1906. године усвојио ликовно решење Михаила Валтровића за нове пуковске заставе. Био је председник комисије која је на терену пројектовала и обележила начин утврђивања и одбране северне границе Србије, пошто су односи са Аустроугарском постајали све затегнутији.

Бојовићев рад на војно-стручној литератури завршио се књигом "Васпитање војника" и последњим прилогом објављеним у часопису "Ратник" 1908. године. Биран је за члана и председника Управног одбора Официрске задруге у Београду.

Од марта 1909. године, па до избијања Првог балканског рата, био је командант Коњичке дивизије, коју је потпуно припремио за предстојеће догађаје.

ЈЕДНА КАЗНА И ДВЕ ВЕРИДБЕ

О ЛИЧНОМ животу Петра Бојовића из првих година официрске службе остали су само подаци о једној казни и две веридбе. Кажњен је 1882. године "са десет дана затвора, што је ушао у кафану кроз прозор и тамо се не доликујући официру понашао". Постоје и два министарска одобрења за женидбу која "у начелу говоре о његовим плановима да на најбољи начин уреди лични живот, али и о његовој заљубљивој природи". Другим речима, два пута се верио и тек се другом вереницом оженио. Мајор Петар Бојовић и Милева, ћерка Николе Јовановића, трговца из Крагујевца, венчали су се у крагујевачкој Саборној цркви 4. јуна 1893. године и имали су шесторо деце.

Драгољуб Гагричић

Сломљена кичма Турцима и Бугарима

Петар Бојовић је као војни стратег осетио кулминацију емотивног колективног набоја и националну тежњу која је преношена преко народних јуначких песама. Велики његов утицај на организацију модерне српске војске.