Петар Бојовић је као војни стратег осетио кулминацију емотивног колективног набоја и националну тежњу која је преношена преко народних јуначких песама. Велики његов утицај на организацију модерне српске војске.

РАД Петра Бојовића на војно-стручној литератури завршио се књигом "Васпитање војника" и последњим прилогом објављеним у часопису "Ратник" 1908. године. Од марта 1909. године, па до избијања рата са Турцима, Бојовић је био командант Коњичке дивизије.

У последњим деценијама 19. века и почетком 20. века Петар Бојовић је својим прегнућем остварио значајан утицај на организацију модерне српске војске у оквиру тима у коме су учествовалe и војводе Радомир Путник, Степа Степановић и Живојин Мишић. Овај славни квартет војсковођа или "бојне војводе", како им је било омиљено име у народу, исписаће најславније странице богате српске ратне историје.

- Четири хришћанске државе (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) су 1912. године, решене да скину ропске ланце са врата својих подјармљених сународника, створиле Балкански савез који је, захваљујући незапамћеном слободарском надахнућу широких народних маса - за непун месец бацио на колена Отоманску империју и оживотворио оне идеале о којима су стотинама година сањале многе генерације балканских народа - писао је др Саво Скоко, један од бољих познавалаца тог периода.

РАТНИМ планом српске Врховне команде у Првом балканском рату главнина војске у три оперативне групе усмерена је ка долини Вардара, правцима који воде у централну Македонију. Главни задатак - да дејством из Врањског Поморавља ка Овчем Пољу, у садејству са крилним армијама, поведе одлучујућу битку са турским снагама - поверен је Првој армији.

За каманданта Прве армије именован је престолонаследник Александар Карађорђевић, а за начелника штаба пуковник Петар Бојовић. Тиме је постигнуто најцелисходније решење: водило се рачуна о престижу династије и обезбеђивало да најјачом армијом руководи један од најспособнијих српских официра.

До пресудне битке у Првом балканском рату дошло је код Куманова 10. октобра, када је бачена на колена Отоманска империја. Кумановска битка је један од највећих и најзначајнијих догађаја српске новије историје. Тада се писало да је битка завршница једног великог ослободилачког замаха, започетог још током фебруара 1804. године. Између та два знаменита граничника српске националне историје, у муци је настајала држава, трагајући за сенима своје далеке претходнице и, враћајући се у живот, потекла давним, заборављеним траговима. Карађорђева устаничка творевина, макар сва у згариштима и рушевинама, оставила је довољно склоништа за уточиште будућих следбеника.

У КЊИЗИ "Војвода Петар Бојовић" ("Народно делo", Београд 1990), једној од првих почетком деведесетих година прошлог века, којом се војвода враћа из заборава, аутори Томислав Гаврић и Драган Симовић кажу да је у Кумановској бици дошло до изражаја свеколико Бојовићево теоретско, стратешко и ратничко искуство и истичу:

"Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника, плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Сматрамо, узимајући у обзир све историјске чињенице, да је најпресудније деловало његово морално и педагошко васпитање генерација војника, уливање родољубља, као и љубави према породици и према човеку уопште. Јер, истина је, а ту истину су знали и живели сви у историји познати ратници, војсковође, да бој не бије 'свијетло оружје', већ срчаност, одлучност, свест о ономе што се брани и у име чега се брани."

"Бојовић је као писац и војни стратег и теоретичар осетио кулминацију емотивног колективног набоја, националну енергију и тежњу која је преношена преко народних јуначких песама о коначном ослобођењу од Турака. У годинама пред балканске ратове, у српском народу, интензивно је живела идеја косовског култа и мита."

Годинама касније чуле су се и жестоке критике, указивано је на неке слабости Прве армије у вођењу Кумановске битке, па су оспораване заслуге и присвајана слава. Војне власти, четири године пре избијања Другог светског рата, забраниле су књигу посвећену овој бици.

ВОЈНИ часопис "Ратник" је, уз свеску за октобар 1937. године, објавио и књигу "Кумановска битка. Критички поглед на операције Прве српске и турске Вардарске армије од 6. до 15. октобра 1912". Аутор је био пешадијски капетан II класе за ђенералштабне послове Миодраг Ј. Ђорђевић. То је, вероватно, најмања књига: имала је само 79 страница и некако чудно је промакла "неодмереном оку" и чуварима "имена и дела" врховне власти. Иако штампана званично поводом 25-годишњице Кумановске битке - по растурању претплатницима је покупљена и забрањена у продаји. Она се вероватно неком није свидела због марљиво сређених података, што их је официр сакупио у литератури и архивским документима.

Какав је значај Кумановска битка имала у свету, најбоље се види из писања познатог енглеског публицисте тог времена Ситона Вотсона, који каже да Кумановска битка представља кључну тачку у историји света јер је она дала непосредан повод Аустроугарској да пошто-пото изазове рат са Србијом и тиме доведе до светског рата.

ПРВА вест о српској победи на Куманову у Аустроугарској примљена је са неверицом, а затим изазвала нелагодност и разочарање у сопствену политику немешања у Балканском рату. Одмах је на место начелника Главног генералштаба Аустро-угарске оружане силе постављен 1911. године смењени генерал Конрад фон Хецендорф, чиме је и са највишег места у држави одато признање за његово непрекидно настојање да се Србија као опасан противник мора што пре сломити.

На преговорима за закључење мира с Турцима, у Лондону, Петар Бојовић је био војни експерт српске владе. Крајем фебруара 1913. враћа се на војну дужност - за команданта Приморског корпуса.

У САРАДЊИ са црногорском Врховном командом извршио је све припреме за напад на Скадар. Томе су се, међутим, супротставиле велике силе, а Бојовић је осетио све игре и манипулације. Прозрео је, превасходно, намере Аустроугарске да учини Србију што слабијом, а да истовремено ојача и прошири земље које се граниче са Србијом. Предосећао је, такође, да ће убрзо доћи и до рашчишћавања рачуна са Бугарском.

У Другом балканском рату 1913. године Бојовић је руководио српском противофанзивом у бици на Брегалници. Прва армија сломила је десно крило бугарске 4. армије на Рајчанском риду, заузела Кочане и избила на Преслап, чиме је осигурала ратну победу. Брегалничком битком је, како истичу историчари, срушен план бугарских вођа, по коме је на Балкану било места само за њихову велику државу, а српско оружје је повратило стари сјај и дух српске војске је учвршћен на оној завидној висини на којој ће се држати у току Великог рата.

УНАПРЕЂЕЊЕ ПОСЛЕ БИТОЉСКЕ БИТКЕ

ПОШТО је у Кумановској бици, 10. и 11. октобра, са 100.000 младих и срчаних српских бораца, сломљена кичма турској војсци, Бојовић је два дана касније примио кључеве Скопља из руку страних конзула. Прва армија је, после Куманова, извојевала победе и на Бабини и Бакарном гумну, а нарочито је била значајна Битољска битка (16-19. октобра), у којој је Бојовић издао заповест за напад и једним сјајним, у стратешком смислу, потезом спречио одступницу непријатеља вештим маневром. Већ сутрадан (20. октобра) Бојовић је унапређен у чин генерала.

Драгољуб Гагричић

Командант рањен на првој линији

Од средине јануара 1916. године, па до краја Великог рата, Петар Бојовић је прошао кроз велика искушења залажући своје моралне и војничке способности. Морална снага српске војске у Првом светском рату задивила је свет.