Манастир Дубница се налази у селу Божетићи на обронцима планине Јавор, само неколико километара од сјеницког језера. 

Народни историчар и приповедач је објасњавао постојање усамљеног, тајанственог манастира са бриљантно клесаним порталима, розетама, прозорима и олтарским нишама, који су морали имати дуго трајање и краљевско порекло. Најновији траг упуцује на прве деценије 15. века, прецизније на епоху обласних господара, када је манастир Дубница подигнут на темељима неке старије градјевине. То је време када су у Србији и Босни великаши и зупани обнављали утврдјене градове. Медјутим, од остатака цркве и конака из тог периода данас се мало шта мозе распознати. На једином и вец испраном остатку фреске, на довратнику портала наоса, три од четири словна броја шкрто сведоче да је Манастир Дубница градјен и зивописан 1422. године. После више од два века, манастир Дубница је дозивео свој највеци успон. Било је то у времену када се на трону рашких митрополита, и касније пецког патријарха, налазио Гаврило Рајиц-Рашковиц, један од најзнаменитијих представника познате лозе, кнезева Рашковица. Мозда најлепсе предање које се сачувало у народу овога краја, и данас зиво, даје за право онима који тајанствену Дубницу доводе у везу са прастарим задузбинама Немањица. Тај су манастир, казу, касније обнављали Расковици, јер су и они од лозе Немањића. Арсеније Царнојевиц је, тумаце приповедаци и хроницари, последњу зиму пред Велику Сеобу провео у Дубници безбедан и сигуран до пролеца 1690. године, када је са народом и свестенством пресао Саву и Дунав. Са њима се селио и велики број зитеља Старог Влаха и Полимља, на челу са кнезевима Расковицима. Турци су зато манастир спалили до темеља. Манастир Дубница је у тами векова био неугасиво кандило између Јавора и Увца, тапија немањићке земље. Народ се у турском ропству окупљао у потаји око манастира, кришом крштавао и венчавао. Гореле су свеће за живе и мртве, призиван Бог да врати живе са ратишта, да изагна освајача, да подари новорођенче, да опрости грехе. 

После истраживачких и конзерваторских радова које су обавили стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Краљева, на остацима манастирских рушевина, чувени каменорезац Милијан Ђоковић из Сирогојна, са групом својих мајстора, озидао је од камена и сиге манастирску цркву Свете Тројице.

У порти је од дрвета подигнут звоник, озидана чесма, капија, црква је покривена бакарним лимом и изградјен дрвени конак за монахе. Цркву Свете Тројице краси иконостас, рад дрворезбара Мирослава Трбусића из Крагујевца и иконе, рад иконописца Ивана Ковалчека из Новог Сада, које је манастиру својим прилозима даровао народ овог краја. Дубница сада зиви неки нови зивот на старовлаској висоравни. Осим орлова, који је са крицима надлецу и чувају, сврацају и туристи, као и путници намерници и са радосцу упознају ову тајанствену духовну светињу.

У манастир Дубницу, високо под Јавором, после равно три стотине година колико је светиња провела у рушевинама, запустела, зарасла у трње и шибље, вратио се први монах Архимандрит Макарије, монах из манастира Светог Николе у Прибојској бањи.

- Хоћу да остатак живота, колико ми Бог подари, проведем овде. Да што више могу живот посветим Богу и молитвама... - каже отац Макарије признајући да је још пре десетак година, после литургије коју је на Госпођиндан служио у цркви у оближњем Штиткову, свратио у Дубницу, на темеље запустеле светиње и да је још тада рекао да би радо дошао у Дубницу, само да Бог да да се манастир обнови и да поново заживи.

И, тако је, Божјом помоћи, каже отац Макарије, и било. После векова таме, манастир Дубница, задужбина српског патријарха Гаврила Рашковића (1595 - 1659), неугасиво кандило између Јавора и Увца, како је народ звао светињу, летос је синула пуним сјајем. Годинама пре тога, Одбор за обнову светиње прикупљао је средства за велики подухват, подсећајући стално да је „Дубница у тами векова била тапија немањићке земље, око које се народ у ропству у потаји окупљао, палио свеће за живе и мртве, молио се Богу да се војници врате из рата, да Господ изагна освајаче, подари новорођенче, да опрости грехе“... После истраживачких и конзерваторских радова које су обавили стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Краљева, чувени каменорезац Милијан Ђоковић из Сирогојна са групом својих мајстора озидао је на манастирским рушевинама од камена и сиге цркву Свете Тројице. У порти је од дрвета подигнут звоник, мало даље озидана је чесма, црква је покривена бакарним лимом, у странчици иза цркве подигнут је и конак са две монашке келије. Сви радови изведени су према пројекту Завода за заштиту споменика културе из Краљева под надзором архитекте Вељка Вучковића, у цркви је постављен иконостас рад дрворезбара Мирослава Трбусића из Крагујевца, на зидове иконе иконописца Ивана Ковалчека из Новог Сада. У августу, на дан Свете Марије Магдалене, епископ милешевски Филарет са свештенством, на великом народном сабору, освештао је обновљени манастир...

Архимандрит Макарије монах је већ 40 година. Са 24 године, сеоски момак из села Луке код Ивањице, из фамилије Миленковића, стигао је 1966. године у Студеницу за жељом да се замонаши. После годину дана постао је јеромонах. У Студеници је остао 28 година, 1989 године када су у тај манастир донете мошти светог цара Лазара постао је игуман. Из Студенице је 1995. дошао у Милешеву, из Милешеве прешао у манастир Светог Николе у Прибојској бањи.

- Знам да сам први монах у Дубници после три века и - осећај је неописив. Драго ми је што је ова светиња васкрсла, и што је манастирска црква посвећена Светој Тројици. Манастир је на лепом месту, људи из околине су јако добри, гостопримљиви, честити, велики домаћини и велики радници... Нема дана да неко не сврати у манастир, или из села или неко од пролазника, питају људи како ми је, имам ли дрва, имам ли шта да поједем - каже отац Макарије.

Око манастира, додаје, има још пуно посла и свака помоћ је добродошла.

- Светиња је обновљена, сада треба учинити све да она заживи пуним животом. Потребно је да се заврше грађевински радови око цркве. Манастир ће тешко опстати ако не буде држао парохију, било би добро да манастир има и комад земље како би монаси који ће овде тек доћи нешто радили - каже отац Макарије.