Србија је све до 1876. године била вазална - зависна кнежевина и плаћала је Турској годишњи данак. 1876. године Србија је повела борбу за независност. Тај рат у народу назван је “Јаворски рат”, јер су се најтеже борбе водиле у нашем крају, на планини Јавор.
Српске војске на Јавору било је око 35 хиљада, са 50 топова. Турска војска била је бројно већа и боље наоружана. Имала је боље пушке, топове и бољу опрему.
Турском војском командовао је Омер паша и Мехмед Али паша, а српском је у почетку командовао генерал Зах.
Битка је отпочела у 11. часова 6. јула на Ивањдан 1876. године на Калипољу, недалеко од Јавора. Трајала је до 18. часова увече. Српска војска је тешко настрадала. Погинуло је око 7 хиљада војника, а много више од тог броја је рањено. И Турака је изгинуло и рањено скоро толико. Првог дана борбе рањен је генерал Зах. Пренет је у Београд, где му је одсечена нога.
Изгинули српски војници на Калипољу пренешени су на Јавор и ту сахрањени. Гробље на површини од 1,5 хектара било је лепо уредјено све до последњег рата. Обновљено је и уредјено деведесетих година прошлог века, а пре извесног времена отпочела је и изградња цркве у оквиру спомен костурнице.
У тренуцима када српска војска прелази у расуло, команду преузмима по својој иницијативи, чувени јаворски јунак мајор Михајило Илић. Са својом бригадом прво заводи ред у деморалисаној војсци. Команданте других бригада силом приморава да се ставе под његову команду. Уводи ред и враћа морал и код војске и код старешина. Доноси смелу одлуку да заобилазним маневром преко Катића, Пресеке, Чемернице и Штиткова, задје Турцима за ледја и отуда их нападне. Иако је то изгледало неостварљиво, његов план се у потпуности испунио. "Заобидје Турцима за ледја чак до Јанкова врха и отуда их нападне. У турској војсци настаде паника, каква се не памти у историји ратова". Бацали су оружје, спрему, одело и панично бежали, ни сами не знајући куда беже.
Убедљива победа била је на српској страни. Требало је само још дан - два и цео Санџак био би у српским рукама. Али 24. августа, у једном кратком окршају измедју Јанкова и Василина врха погинуо је храбри Илић у својој тридесетпрвој години живота.
Народ моравичког краја подигао му је споменик на Јавору, на гробљу јаворских јунака, 1907. године.
Примирје које је у медјувремену постигнуто, прекинуто је већ у фебруару 1877. године и опет су настављене борбе, али више нога турских војника није прешла преко Јавора.