Љепојевићи код Нове Вароши, на 1.240 метара надморске висине, дом су пару селица. Зоран Иванковић: Долазе нам већ 31 годину, непогрешиво крајем марта и ту су до Госпођиндана. Ове године долетеле су 12 марта, најраније током ових минулих деценија. Грдан малер преживеле прошле године, кад им је олуја оборила гнездо и побила младунце.

Ваљда су некако горе, са својих висина, на којима лете док се селе из Европе у Африку и натраг непогрешиво процениле да су Љепојевићи лепо село, баш као што му име каже и да ту могу да свију своје гнездо. Како другачије би могло да се објасни зашто се у ово нововарошко село, пре 31 годину, у висовима Јавора, на 1.240 метара надморске висине настанио пар белих рода? Од тада су долазиле сваке године, а сада по свему судећи ту се настањују неки њихови потомци, можда изгнежђени ту усред Калипоља.

Слетеле су, први пут марта 1993. године, на кров амбара породице Иванковић и од тада не заборављају ни своје домаћине ни село. Постале су заштитни знак села и миљенице пре свега деце, али ништа мање и овдашњих сељана - вредних ратара и сточара. Они веле да су сигурни да им доносе берићет...

Лепота - село Љепојевићи

- Ове године долетеле су 12. марта, најраније током свих ових минулих деценија - прича нам Зоран Иванковић. - Баш су нас изненадиле. Биле су ту једну седмицу, а онда су ко зна где "скитале". Није их било пуних 20 дана. Били смо се забринули, али, срећом, вратише се... Мудре су оне, мора да су осетиле да ће после оних топлих дана у априлу опет бити снега, па су избегле...

Долазак рода је знак да се пале трактори и ору њиве

Чим је тај налет снега прошао, ето ти њих опет... Сад изгледа да се женка излегла, да се надају приновама па она не мрда из гнезда. Ваљало би да буде тако. Радују нас већ 31 годину. Кад слете, озаре нас.

Није рад Зоран да се фотографише за новине, али све ће каже о њима да нам исприча.

- Грдни малер су преживеле прошле године. Кад су биле оне велике олује, обориле су им гнездо и побиле младунце... Ништа не питај, била је туга божја. Чим је невреме прошло притеки смо им у помоћ, оправили им и учврстили гнездо тракторском гумом. Дуго су га одмеравале, као да су га нешто проучавале пре неге што су се у њега поново вратиле. Велика је то за њих била несрећа. Стрепели смо да ли ће се ове године вратити. Кад су дошле, вала смо им се баш обрадовали - каже Зоран.

Потрага за храном у Калипољу и околини

Ова реткост - роде на 1.240 метара надморске висине, изазива радозналост многих, а брежуљак изнад куће Иванковића идеалан је видиковац са кога их посматарају као и храњење птића кад за то дође време, па и како им се родитељи смењују у гнезду, правећи круг и тражећи храну по браздама орача или у врбацима и на обалама реке што кривуда низ Калипоље.

Од пролећа до јесени, ујутру кад устану, сви Иванковићи прво поглед баце на гнездо. Видиковац је и учионица за час познавања природе за четири ђака сеоске школе, јединог истуреног одељења ОШ "Кнезови Рашковићи" у Божетићима.

Гнездо им ојачали тракторском гумом

Јавор је ово, оштра је овде и дуга зима са много снега, али мора да има нека повољна, што би се рекло, ружа ветрова, а и Калипољска река им је сигурно леп извор хране - разматра Зоран разлоге који су роде "везале" за Љепојевиће. - А те године кад су дошле први пут, слетеле су на кров нашег амбара под сламом. Када смо прекривали амбар поставили смо дрвену палету на гаражи и тамо су за дан-два свиле гнездо. Е, сад, чит'о сам да беле роде живе око 15 година, зато мислим да су ове што сад долећу неки потомци тих првих.

Браћа Иван и Миленко Иванковић, ипак, највише воле своје коње (Фото: Приватна архива)

Откривају нам мештани, да кад пар рода слети у двориште Зорана Иванковића и његовог оца Милете, житељи Љепојевића почињу да пале тракторе и ору њиве. А, њихов одлазак са младунцима на далеки пут последња им је, тврде, опомена да се кући привуку дрва и набављају залихе за дугу јаворску зиму. 

Кад пилићи уче да лете 

Много нам је занимљиво гледати их кад се излегу пилићи.Онда оде женка те се нахрани, па храни пилиће, а после иде мужјак и све тако. А, најлепше ми је када их гледам док рода изводи мале пилиће да лете. Она стане на крај гараже и маше, а друга им некако говори да иду за родом и полако почну да лете. И кад на Госпођиндан, крену у Африку, ти пилићи увелико знају да лете - испричао нам је Иван Иванковић. 

Пилићи пре осам година

Домаћин и врстан сточар

Зоран Иванковић је млад домаћин, који је одлучио да остане у родном селу и да се бави пољопривредом. У домаћинству живи са супругом, двојицом синова Иваном (13) и Миленком (10) и родитељима. Ту живи и један његов брат, док је други са породицом у Новој Вароши. Врстан је Зоран сточар, познат у нововарошком и ивањичком крају. У његовој штали има око 60 грла расних говеда... Са оном коју закупљује, обрађује укупно 50 хектара земље: - Благо - кратко, уз осмех, вели.

Калипоље (Фото: Викимедија/ М. Ранђић)  

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

rode