Камена казивања ратника - Крајпуташи - душа у камену

Камена књига предака на Зекавичком брду Камена књига предака на Зекавичком брду

Гинули су ратници  далеко од родног краја, а епитафи на  споменицима данас су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало...

Једна од знаменитости Србије (па и нашег краја) су споменици крајпуташи. Има их широм Србије, посебно у западној, а највише  украј путева и на раскршћима и сабориштима моравичког, драгачевског, чачанског и краљевачког краја. Познати српски  истраживач крајпуташа Радојко Николић назвао је ово етнографско благо каменом књигом предака јер се на основу сачуваних записа  верно може стварати слика о животу ратника, али и о родбини, мајсторству клесара.Они су део историје српског села, незаобилазни у хроникама.

Највише крајпуташа подигнуто је  после Првог светског рата пострадалим војницима, којима се гроб не зна или  су сахрањеним  на бојиштима, многи  ван отаџбине,  у далеким земљама. Постављање надгробних обележја на местима где покојник није сахрањен, како је својевремено записао Ивањичанин Драгутин Драган М. Радивојевић – стари је обичај. У многим крајевима се сматрало, а и данас,  да је то сахрањивање покојникове душе.

Неми дозиви испод Беле главе Неми дозиви испод Беле главе

Отуда и запис: „Кости су ми на даљини, а спомен у близини“. Гинули су  далеко од родног краја – на Мачковом камену, Дрини, Црној Реци, Кајмакчалану, умирали у гудурама Албаније,  па  на  Крфу и острву Видо, нестајали у морским дубинама... Остављали су кости у заробљеничким логорима Аустрије, Мађарске, Румуније, Чешке и Бугарске, у гробницама болница у Грчкој, Тунису, Француској... Ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута...

КЛЕСАРИ - ЛЕТОПИСЦИ

Крајпуташи су по правилу  јединственог облика, правоугаоног пресека и висине између једног и  два метра. Каменоресци су на предњој страни клесали  фигуру или лик војника у униформи, а   на задњој животопис. Није изостајала пушка, понегде и реденици,  војничка чутура, орден,  па  голуб,  вреже грожђа. У епитафу и родбина и клесари имају намеру да зауставе путника, а онда шкрти подаци: ратовао за домовину, где је страдао, од кога ,  у  којим бојевима, а понекад и колико је рана носио, кога је за собом оставио... Док је и века и света,  нека се зна...

Епитафи на  споменицима данас су готово нечитки: нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви,  људски немар, сви помало...

Зуб времена - нечитки натписи у Ојковици Зуб времена - нечитки натписи у Ојковици

Највише крајпуташа подигнутих у славу и част јунака Првог светског рата  у нововарошкој општини је у њедрима Муртенице .Поред већ оних поменутих у Белој Реци, поред „банског пута“, неколико их је уз стари или нови пут   преко Јасенова, према Кокином Броду, као и у околним засеоцима и селима.

На Кузманском брду, где jе народ саборовао  на Ивањдан, крст и петокрака  - заједно?! У  металној огради три белега :  комшијама и ратницима из Великог рата - Владимиру Зекавици и  Рајку Шапоњићу,  док  је треће обележје подигнуто 1955. године изгинулим партизанима и  жртвама фашистичког терора.

- Владимир је један од тројице браће Зекавица који су дали  животе за слободу отаџбине.  После  преласка Албаније, превежен је  у Тунис на лечење   и умро у првој половини 1916. године-  каже праунука  Даринка, која са  супругом Недељком - Неђом Матијевићем живи у кући недалеко од споменика, показујући књигу у којој су записи о ратницима златиборског краја,..

ПОЧУЈ, РОДЕ

Немим дозивањем испод муртеничког виса Бела глава, у засеоку Јагњила, камени белези  Петру Петровићу и Видоју Ремовићу подсећају  да се не забораве патње и страдања ратника уз позив:  „Драги брате, приђи ближе, те прочитај ко ми спомен диже. Моје тело остаде у свету 25. годинице...“ 

На Недовића брду трава и шипурак готово су сакрили камени белег на коме је натпис нечитак, док је  други споменик   још поодавно пао. Уз друм преко брда Ојковице, два крајпуташа  гора отима  у загрљај клека и оморика - Митра Батаковића,  који је  у дрвеној огради и Спасоја Јоцовића, што се накривио.

Српске мајке вукле су се за војскама.А када не би нашле синове, враћале су се у своја далека села.Црни барјак на довратку огласио би погибију. Кад се завршио Велики рат и усахла последња нада да ће  домаћин или син стићи са ратишта  - клесар је добијао наруџбину.

Камен крај друма - војнички споменик –  била је част породице.Тако су их у Трудову (оном јасеновачком)  подигли недалеко од старе продавнице Рајку Чоланићу и горе, према Чемерници – браћи  Дамјану и Јовану Млађеновићу „у част  учествовања у свим ратовима од 1912.“ до погибије и Јовановом деветогодишњем сину Живораду, који је умро друге године рата са Швабама.

(Наставиће се)


ЧУВАЛИ  ИХ  „КАПИЋИ“

Крајпуташи су карактеристични  и по томе што скоро сваки има уклесани крст , понегде у комбинацији са виновом лозом. Има их и са крстовима од метала,  израђеним на врху белега. Поједина крајпуташи  имају „капиће“ - камене плоче које прекривају споменик  тако што су ужлебљене у једно испупчење на врху, чему треба и да захвале што су боље очувани ликови и  натписи.

Аутор: Драгољуб Гагричић

Овај и још много других фељтона и чланака можете наћи у књизи Дозивање предака аутора Драгољуба Гагричића

Oznake: info dragoljub gagričić kamena kazivanja ratnika feljton