У селима под Чемерницом 60 година чекају наставак радова на путу од Штиткова према Ивањици. Повезивање увачког и моравичког дела Старог Влаха преко „старе границе“ из 1833. године. Хроника започете градње кулуком и довлачењем камена запрегама, па поправки „на мишиће“, вапаја, просутих обећања и немара власти.

Прошло је 64 године како је народним кулуком – довлачењем камена на дрвеним колима воловским запрегама  започела изградња пута Штитково – Кадина стена – Зечко Поље – Укочница, до Јаворског пута према Ивањици. Четири године касније, на миг власти из Нове Вароши, радови  су прекинути...?

И ево: 60 година чека се помоћ државе за наставак градње и повезивање нововарошких и ивањичких села  на падинама Чемернице и Јавора. Овде кажу да се само  слобода дуже чекала... Она слобода што је најави Карађорђе при походу у Рашку област 1809. године, а свану пред налетом Кајафине Јаворске бригаде у јесен 1912 године.

– Кад ће пут прећи „стару границу“...?!? – питање је безброј пута постављено и истовремено сан многих генерација.

 Та „стара граница“ урезала се у памћење и судбину, деценијама била кост у грлу народа с обе њене стране. Постављена и утврђена где никад није била, Хатишерифом од 1833. године, гранична линија се између Кнежевине Србије и Турске протезала Голијом, преко Одвраћенице, Јанковог камена, Ступске чесме, па је са Јавора падинама Чемернице силазила на Ојковачко брдо, а онда обалом Увца до планине Ивице, одакле се спуштала на Дрину. По висовима у колевци немањићке државе озидане  су карауле, да векују и браћу деле...

Кадина стена - раскрсница путева на старој граници

Кадина стена или Кадијача, како је понеко зове, превој је испод Кланца и Чемернице,  на међи нововарошке и ивањичке општине и раскрсница кириџијских и рабаџијских путева  што су водили из долине Лима и Увца у моравичку котлину. Овде је, још за „турског вакта“ на Преображење  био сабор где се сретао народ с обе стране.

Преко Кадијаче су табанале кириџије пут Моравице и Драгачева, да „оздо, из Србије“ на самару коњића донесу пасуљ, кукуруз, ракију, џак паприке или садницу воћке. Рабаџије  су превозиле креч из Зечких кречана или маћанску плочу за кровове кућа и зграда, чекале да  из блата Зечког поља избије камион „прага“ или задружни “Фап“ са вештачким ћубривом, семенским кромпиром, високородном зоби, да „гејаци“ дотерају  које грло расне стоке, прву вршалицу...

Преко Кадијаче су замицале хиљаде кубика јапије, за купце и стругаре, али  и куће одсељених у чачанска поља, па вагони кромпира са прљуше, поља  и сељачке грбаче. Овуда су крстарили проводаџије и просци, јездили сватови, на превоју се освитало и зебло чекајући и испраћајући децу у школе, уз поруку: „Ако овде останеш, нећеш за боље знати...!“

За градњу пута од Штиткова према Кушићима и Ивањици главни  агитатор био је тадашњи директор Земљорадничке задруге у Божетићима Благоје Чкоњевић (1923-1964), родом из Штиткова. О  кулуку  или добровољном раду, како су власти говориле за највећи  подухват  у читавом крају, сведочи један од учесника.

Пут ручно поткиван  

– Припремни радови почели су 1960. године  побијањем кочића и одређивањем деоница за завођење народног кулука.  Са непуних 13 година са оцем Милисавом товарио сам камен, који је  довожен дрвеним колима и слаган у фигуре један са један метар поред пута. Свака  кућа је била обавезна да три године довлачи по десет кубика камена. Ко није имао волова, морао је да годишње у мајданима и њивама извади по 15 кубика камена – казује  Михаило Перошевић (75), из Рујишта у Штиткову и подсећа: 

– Ручно је пут поткиван каменом: најпре су петорица Громовића из Црвене Горе разбијала камен мацолама. Радови су извођени уз помоћ  дробилице покретане мотором „аран“ и  ваљка на пару, којим је управљао Милисав Думбеловић из Вилова. Тампон за насипање копао се у њиви купљеној од  Ранка Ковекаловића у  Зечком пољу. Пословођа је био Радиша Радишић из Тисовице...

Истичући да је пут грађен негде до иза половине Зечког поља, па касније овде и низ Укочницу мењана траса, а да су  радови обустављени 1964, године, након погибије Благоја Чкоњевића, Перошевић се чуди:

– Колико је само народ терета поднео  и зноја оставио на овом путу?! Брука је како се власт понаша, како држава дозволи да толики труд пропадне, а да се села у беспућу  пате? Да је среће и памети – ово би давно било завршено...?!

Још има оних који памте како су тада, на пречац, прекинути радови уз изговор „да се божетићки крај, са седам села, не би припојио Ивањици“?! Било је и разних шпекулација, село и сељаке нико ништа није питао, а пут је тих година, иако недовршен, био једина друмска веза селима око Тисовице и на десној обали Златарског језера са светом, све док није пробијен пут Божетићи – Комарани и подигнут жичани мост преко језера на Павловићима.

Први аутобус ивањичког „Аутопревоза“ стигао је у Штитково и Божетиће 1969. године и две годне се  од пролећа до јесени одржавала линија. Тињале су наде да ће оживети радови на „старој граници“,  да ће се повезати  увачки и моравички део Старог Влаха, понекад се „на мишиће“ намицао који камион материјала  да се подаспу локве и вододерине. 

Када им је дојадило чекање да се исправи неправда, а пошто се ради о њиховој кожи, мештани Штиткова, Дебеље и Горњег Трудова, села коју су остали у беспућу   плативши највећи цех градњи централа и брана  Увцу, позвали су комшије из  Мочиоца, Пресеке, Маскове, Катића и Кушића да траже помоћ Србије за саобраћајницу живота и о(п)станка.

Договор - мештани и представници Ивањице и Нове Вароши 2011. у Катићима

На  састанцима током  2011. и 2012 године у Кушићима иу Катићима, уз присуство представника општина, договорено је снимање трасе макадамског пута и  израда пројекта пута  Штитково – Кадина стена – Анатема  (према Катићима),   са краком за Камену чесму (према Кушићима),  дужине  13 километара. Подршку су пружиле и организација „Стара Рашка“ и предузеће „Мона“, власник хотела „Јавор“ у Кушићима и имања на Јавору.

Коју годину касније, кад се тобоже најављивало потписивање уговора о радовима, „Путеви Србије“ су затражили   измену пројекта –  да се коловоз са пет сузи на четири метра, као што је на деоници  од Божетића до Штиткова. Један неодговорни учесник договора је самовољно од пројектанта „наручио“ коловоз од пет метрара...?!

Путовање краће 55 киломатара  

И опет – ход по мукама: док  је документација скупљала прашину по општинским дирекцијама, сеоски активисти и сточари и ратари по ко зна који пут су понављали  да ће пут Штитково – Анатема повезати четири сеоска центра Старог Влаха, да ће путовање од Београда и Чачка скратити за 50-55 километара, уместо заобилазног пореко Златибора. Нису заборављали да кажу да су традиција и перспектива села између три планине, Чемернице Мучња и Јавора, а пре свега пољопривреда, туризам и шумарство довољан разлог да и држава погледа овај крај и „одреши кесу“...

– Горак  живот је нашој  планини дао име! Ако немаш пут – као да  немаш ништа!  А пут нам ни царски, ни спахијски ...! Нико не чује вапаје оних што су судбину везали за  врлети у којима су све ређи димови из оџака, а огњишта остала без снаге,  са мало руку за тешке послове  –  казивао је летос, половином августа,   Владета Несторовић (80)  из Маскове, покретач петиције мештана  намењене врху државе.

Кише узимају данак, возила трпе штете

И шта би заборављена села да није „маните браће“...?! Несторовић је 1993. године потурио леђа, прикупио  у околиниу паре за нафту да би булдожер  ивањичког Шумског газдинства проширио  три километра пута од Анатеме до Кадине стене, а затим  насуто 1.600 кубика тампона из мајдана путара.

Сада су у петицији невоље планинаца, уз  потписе жуљевитим рукама, понегде тешко читљивим словима, али уз бројке из личне карте, стале у непуних двадесетак редова. Апел и вапај да се старима олакша живот, да младима, расутим по Србији,  родни крај буде роднији...

– Тражимо да се испуни дато обећање од више министара и представника власти и асфалтира некадашњи кириџијски и рабаџијски пут Анатема – Кадина стена – Каменита чесма, као последња нада за опстанак у овим висовима. Та деоница од девет километара практично  је пречица, ови млади кажу  бајпас испод Чемернице. Она би спојила два  регионална пута што иду из долине Моравице преко Јавора и Муртенице, повезала би Нову Варош и  Ивањицу, али и околне општине.  Па  да није трговаца из Сјенице, нама не би имао ко да откупи јагње и јуне – набраја Владета и додаје:

– Ето, ако ми треба нафта, не могу да одем у сеоски центар Кушићи, под Јавором, удаљен 10 километара, него морам да се печем у колима до Ивањице, пет пута дужом трасом. Ни млекаре неће да долазе, нити да силазе са регионалног пута и ломе кола по нашим гудурама. А да не помињем колико се овуда превезе грађе, огревног дрвета, кромпира, сточне хране и производа...?! И колико вожња по рупчагама кошта народ и власнике возила. Пуно се гостију овуда запути  на језера на Увцу, али више не наилазе...?!

Анатема - превој између Чемернице и Мучња

Под крај лета се у Штиткову, на некад чувеном Госпођинданском сабору,  у сусретима комшија, пријатеља и родбине причало о летини, плаћали се дугови за закупљене њиве, уговарали послови и  наздрављало поправци макадамског пута. Пребирало се по сећањима: колико се опанака подерало куцајући на многа врата, које су све везе потрзали, колико се обећања просуло и кладили се  у кога се сад „уздају к'о у празну торбу“. Наравно,  није изостало ни деценијама старо питање:

– Кад ће пут прећи „стару границу“...?!? Кад ће асфалт  избити на Кадијачу...?!?

Чемернице, пуста ми остала

 Чобанска  тугованка, можда и клетва неког нежење: „Чемернице, пуста ми остала, због тебе се за другог удала...!“ – обистинила се. Опустела старовлашка планина, што је на пола пута удљености од Ивањице и Нове Вароши. Нигде чобанина и стада, а огњишта колиба, летња станишта, зарастају у букве.

– Једино овде по неколико дана оживе сенокоси, народ и машине падну на ливаде, да  по сунцу покупе  траву. Већ после Преображења или Госпођиндана овде можеш срести само по неког  дрвосечу или ловца – кажу пластиоци.

Име планине Чемернице, испод које бију врела и речице према Рзаву и Увцу,  по народној легенди везује се за  за  чемеран живот на кршу и ветрометини, али и за  биљку чемерику, која   расте  на влажним стаништима висоравни. Она, иначе, има отвровне састојке и користила се у народној медицини.

Трагање и иницијатива

Слика радова и белег бици на Чемерници   

Као аутор ових редова жалим што овде нема слике градитеља пута за којом трагам већ три деценије. Кажу да је  негде има...

Не губећи наду да ће изронити та фотографија - огледало живота и чувар мириса времена, летос сам покренуо иницијативу да народ и градитељи украј пута Анатема – Кадина стена подигну чесму у спомен бици на Чемерници, 23. августа 1876. године. Она је била пресудна у Јаворском рату, када је мајор Михаило Илић са Ужичком бригадом друге класе зауставио продор Турака према Чачку.

– Ако бих покушао да одступим – пуцајте у мене! – заповедио је Илић војницима у шанцу на Чемерници, пошто је одбио наредбу из Штаба Ибарске војске о повлачењу у долину Моравице, па организовао одбрану природних тврђава  – Чемернице и Мучња.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

asfalt