Дрвосечи Грујици Илићу из Негбине болест је однела крмачу и десеторо прасади. Последње је остравио крај штале да угине, али се из шуме вратилом после 13 дана.

Умиљато прасе, које домаћин зове Гара, једино је преживело од њих 10, колико их је било на рођењу, када им је мајка крмача угинула. Ово је његова судбина.

Грујици Илићу, дрвосечи из Негбине, код Нове Вароши, овогодишње узгајање прасића за продају није пошло за руком, али је услед једне веома тешке ситуације, склопио велико, невероватно пријатељство са прасенцетом, које је због његове црне боје прозвао Гара.

Наиме, протекле јесени домаћин је оставио да гаји "спрасну" крмачу, надајући се да се опраси у новембру, па да пред Нову годину и Божићне празнике прода неко прасе, да "уновчи" труд и рад и откине неки динар у зимско доба када нема посла у шуми, али ипак, све је било другачије.

- Чим се крмача опрасила разболело се петоро прасади, лечио их ветеринар, али није било спаса. Затим се разболела и крмача, па је и она угинула, па ми је тада остало још пет сирочића. Борио сам се са њима, хранио их, али иста болест је закачила и њих, па је четворо убрзо завршило. На крају је остала само она, моја Гара, која је једина од свих прасића била црне боје. - почиње причу Грујица за Информер.рс.

Како је преживела хладне ноћи у шуми Муртенице?

Након неколико дана у време вечерњег намиривања приметио је да се разболела и она, због целокупне ситуације, дигао је руке, веровао је да ће и она угинути, па је није ни лечио, већ је само умотао у своју радну блузу, коју облачи када иде у шуму, и оставио поред штале, па шта јој Бог да. Ујутру када се пробудио није је било.

- Kада сам отишао ујутру у шталу да намирим осталу стоку, прво сам погледао место где сам оставио прасе, али га није било, док је блуза стајала на истом месту. Предпоставио сам да га је појела дивљач током ноћи, јер се и онако у близини мог домаћинства налази трњак и шума, па дивљих звери има на претек. - објашњава домаћин.

Након читаве ситуације уследио је преокрет, Грујица је закључио да нема среће у гајењу прасића, па је сам себи рекао да више никад неће гајити спрасне крмаче, већ само по неког вепра, колико му треба за кућне потребе и већ, као што је традиција, да бар заложи ватру у сушару.

Док је са комшијом седео у кући током прохладне децембарске ноћи, Грујица је у једном тренутку зачуо њиску свиње око штале, па га је то зачудило, јер није имао ниједну свињу у обору. Одмах се упутио тамо и пред вратима угледао прасе, оно исто од ког се опростио пре 13 дана.

- Нисам веровао шта видим очима. Било је баш изнемогло, мршаво, што се каже у нашем народу, само кожа и кости. Одмах сам га нахранио и затворио у топлу шталу. - прича Грујо.

Сада се Гара опоравила, ужива у његовом дворишту, није затворена, питома је и воли да се игра.

- Она ми је баш као кућни љубимац, пуштена је, понекад и изађе из дворишта, али не иде нигде далеко, комшије су се навикле на њу, па се никог не плаши.

Није се уплашила ни наше репортерске екипе, већ се пред камером умиљато играла са домаћином, трчала за аутомобилом, пењала на степенице...

Неће је продати, нити дати под нож

И прекршиће Грујица онај свој став, што рече, да неће гајити спрасне крмаче, ипак хоће, јер како каже, Гару ће гајити до њеног судњег дана, неће је клати, већ ће она живети док природно не угине.

Па иако је све прошло, домаћин се још увек пита - како је она опште преживела? Прохладне су децембарске ноћи под Муртеницом, шуме пуне звериња, а она нејака и болесна, али ипак храброг срца.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.