Пре 111 година, у Првом балканском рату, од турског ропства ослобођена је Рашка област. Учитељ Јеврем Чакаревић оставио за поколења и памћење песму у десетерцу о победоносном походу српске војске 1912. године. Објављујемо „Излазак из тамнице“ – 7. наставак фељтона „Освајање слободе 1912.“ из „Златарских новости“ (2012) и књиге „Дозивање предака“ (2015), која је на нашем порталу у „Ризници“, у електронској верзији.

Један  од сведока слободе или, како се  ада говорило, “доласка Србије”– учитељ Јеврем Чакаревић (1857-1937, рођен у Штиткову ), народни гуслар, сакупљач  песама и песник, – ратне 1912. године спевао је на Јавору песму “Бој на Сјеници и заузеће Пријепоља, Пљеваља и Нове Вароши”, коју је већ 1913. године објавио у Београду као посебно издање. У песми је, како то записа познавалац прилика и народног стваралаштва Добрило Аранитовић, “језиком аутентичне народне поезије, хронолошки вјерно али не и сувопарно, описан ток догађаја али дата и њихова интерпретација”. Чакаревић најпре описује неподношљиво стање српског народа под Турцима које се граничи са очајем и безнађем. Српски прваци пишу краљу од Србије:

Господару, ако Бога знадеш,

Већ је дошло последље вријеме,

Турски зулум сносит’ не можемо,

Нит’ се може више србовати, 

Нити даду Турци живовати, 

Нит’ живјети нити робовати.

Ил’ је реда у свијет побећи,

Ил’ је реда вјеру мијењати,

Ил’ је реда у воду скакати

Више, краљу, дурат’ не можемо!

Десетерац учитеља и гуслара Јеврема Чакаревића

И  Чакаревић, попут Филипа Вишњића, набраја “сечу старорашких кнезова”, заправо виђенијих људи, свештеника и трговаца. Младотурски режим прегао је да расели Србе и  досели мухаџере, да угуши сваку побуну и отпор, да отоманизује  хришански живаљ. Турци насрћу на живот и част, на имовину, цркву и свештенике..

Не може се вако живовати,

Нит’ се море назор умријети.

Земља тврда, а небо високо,

Нит’ се има коме пожалити;

Нит’ се има у шта поуздати;

Ево има тридесет година,

Како нама из Србије кажу:

“Надајте се скоро ћемо доћи”.

Надасмо се тридесет година, 

Надасмо се не унадасмо се, 

Па смо сваку изгубили наду,

Сваку наду, сем Бога једнога.

Устаници - скуп народних првака пет срезова на Јавору 1912. године

Браћа донела слободу   

Кад су краљу (Петру Карађорђевићу) жалбе додијале и кад је  чуо речи проте Милана Ђурића: “Дижи војску, ајде на Турчина, већ је дошла у подгрлац душа, ту нам више размицања нема”, он издаје ратни задатак Миливоју Анђелковићу – Кајафи, команданту Јаворске бригаде Српске војске, да пређе границу на Јавору.

Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Јаворске бригаде Српске воске

После крвавих борби у Калипољу, на Лесковцу, Брезаку и Лупоглаву, где су српске батерије разориле шанчеве, а пешадија бајонетима заузимала ровове и бусије, Турци су у Сјеничко поље изнели бели барјак, а у граду је одушевљење које песник казује стиховима:

Боже мили, да дивна састанка:

Кад се Срби с војском састадоше,

Женско, мушко, све је потрчало,

Те с народ с војницима љуби,

Па им ките коње и оружје,

Па им пушке и топове љубе.

У песми се, како истиче Добрило Аранитовић у раду “Живот нашег народа под Турцима у предвечерје балканског рата у радовима књижевника”, успешно комбинују описи догађаја са описом стања у турским таборима стављеним пред ултиматум да се покоре победничкој српској војсци и усталој раји.

Рају нико уставит’ не може.

У раје је премного оружја, 

А на вас се ускосила раја,

Прштите је пет стотин’ година.

Кад устане кука и мотика,

Кад са рала раоници цикну,

Та се сила не уставља шале

Та ће сила вама додијати, 

И огњишта ваша раскопати

Платићете и главом и малом,

Предајте се, не гините лудо!

Српска артиљерија у Првом балканском рату

Испуњен завет поколења   

Када су нововарошки турски прваци дознали да су се предала Пљевља и Пријепоље, а да то и њима предстоји, настаје ситуација коју Чакаревић описује у стилу великих епских мајстора:

Сви су Турци ником поникнули,

А у црну земљу погледали.

Неки хуче, а неки јауче,

Неки чупа перчин са врх главе;

Неки стеже зубе и вилице,

Неки пљеште по кољену руком;

Од Турака неки говораше:

“Алах билах, лијепог ли дина,

Да ј’ Мухамед дошо из xенета,

Па ми казо да ће вако бити,

Ја му не бих мого вјеровати!

Оставаљјући за поколења и памћење песму  о победоносном походу српске војске, потпомогнуте устаницима и комитама, када је испуњена заветна мисао многих поколења, Чакаревић песму завршава стиховима:

Србин пјева, куда гођ се крене:

”Вала Богу и Богородици,

И нашему од Србије Краљу,

Кад је вако Турке поломио,

Те не куца турска узенгија;

Чекали смо пет стотин година,

Чекали смо и Бога молили,

Да нам браћа у походе дођу.

Што молисмо, Бога домолисмо,

Што жељесмо, ето дочекасмо”.

                                                 

Друго издање песме  

Књигу „Бој на Сјеници и ослобођење Пријепоља, Пљеваља, Нове Вароши и Прибоја 1912. године“ штампао је 2012. године пријепољски Дом културе, дајући допринос обележавању века слободе. Књигу је приредио Добрило Аранитовић, уз предговор „Један аутентичан епски глас о ослобођењу Рашке области 1912. године“ , речник мање познатих речи и фотографије тог времена.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.