Vojevanje vojvode Bojovića - Sine, ne diraj mi sablju!


Petar Bojović umro 19. januara 1945. godine, a na naučnom skupu o delu vojvode preskočen poslednji čin životne drame ratnika u 87. godini i postupak oslobodilaca.

Vojvoda Petar Bojović je ratne godine proveo u izolaciji, među četiri zida svoje kuće, u Beogradu, pod nadzorom Nemaca. Jedan istraživač beleži: „ umro je potpuno zaboravljen 19. januara 1945. godine usred neviđene ravnodušnosti za jedno herojsko doba“. Sahranjen je skromno, bez vojnih počasti, 20. januara, na neuglednoj i zapuštenoj porodičnoj grobnici, parcela 6, grob 68111.

Više je verzija o Bojovićevoj smrti. Najpre je u opticaju bila tvrdnja „da je izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk“. Svojevremeno je Diko Pejatović pisao da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi. U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio:

- Stani sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine!“

Na brutalnog i nezvanog gosta, koji je gurnuo i srušio starog ratnika na patos, nasrnuo je vojvodin sin Dobroslav.

Enciklopedija Vikipedija piše da su pripadnici OZNE, po oslobođenju Beograda 1944. godine, uhapsili vojvodu Bojovića i u zatvoru ga svakodnevno fizički maltretirali i ponižavali, a pušten je kući vidno izmučen. Njegov sin Dobroslav upućen je na desetogodišnju robiju pod optužbom da je bio četnički saradnik.

Vreme zaborava dugo je prekrivalo zasluge Bojovića - spomenik u Novoj VarošiVreme zaborava dugo je prekrivalo zasluge Bojovića - spomenik u Novoj Varoši

POSLEDNJI ČIN ŽIVOTNE DRAME

Četvrti izvor prenosi svedočenje dr Pavla Miloševića, Bojovićevog komšije iz Trnske ulice, koji je tvrdio da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu Bojovića jer im je smetalo njegovo slavno ime. Za njih, vojvoda je bio jedan od najvećih nosilaca „velikosrpskog hegemonizma“, navodeći:

„ Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, pušten je samo kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre. ..“

Enigmom o Bojovićem stradanju, poslednjim danima i odlasku iz života u 87. godini nisu se bavili organizatori i učesnici naučnog skupa „Život i delo vojvode Petra Bojovića“, održanog u Novoj Varoši 27. juna 1997. godine. Preskočili su poslednji čin životne drame ostarelog ratnika?!?

U posleratnom duhovnom i moralnom krahu, u vreme „kratke pameti“ i ideološke ostrašćenosti, kada su se iz pamćenja generacija potiskivala bitna obeležja nacionalnog identiteta, kada su se sužavali i trovali izvori naše istorijske svesti i time pokušavao preseći koren našeg nacionalnog bića – zaboravljalo se na časne pretke, pa i na takve zaslužne ljude kao što je je bio vojvoda Bojović. Na putevima beznađa vreme zaborava je baš najduže prekrivalo lik i delo znamenitog Starovlašanina.

DUG POVRATAK U ZAVIČAJ

Zanemaren i zaboravljen, Bojović je godinama bio jedini iz slavnog kvarteta srpskih vojskovođa kome se rodni kraj , a ni država , nisu odužili trajnim belegom. Prvi pomen o povratku u zavičaj beleže „Zlatarske novosti“ u 191. broju, od 22. septembra 1988. godine. Autor redova ovog feljtona tada je u tekstu „Zaboravljeni junaci“, uz fotografiju vojvode Bojovića, povodom 70-godišnjice proboja Solunskog fronta, podsetio na nemar i veliku bruku: novovaroški kraj ničim ne čuva uspomenu, niti osvežava sećanja na učesnike oslobodilačkih ratova Srbije 1912-1918. godine, a ni na slavnog zemljaka, uz pitanja: zar je veliko delo zaboravljeno i kako ispuniti deo uzvišenog duga?

Ovaj tekst je, inače, stigao na stranice lokalnog lista kroz iglene uši, izmičući cenzorskim makazama tadašnjeg glavnog urednika. Da bi se lakše izašlo na kraj sa onima koji su samo pre 18 godina, sa verovanjem da svet počinje od njih, odbili predlog da vojvoda dobije ulicu u zavičaju, a za 38, od 44 ulice, dali imena partizanskih boraca i datuma – pozvan je u pomoć Milorad Veruović, do pre koju godinu glavni urednik „Zlatarskih“, britko pero Starog Vlaha i Polimlja.

Umom i srcem podržali inicijativu: Milojko Đoković i Milorad VeruovićUmom i srcem podržali inicijativu: Milorad Veruović i Milojko Đoković

Već u narednom broju lista Veruović je u članku „Izvorišta zaborava i zabluda“ zapitao kako se to „slobodarska Nova Varoš oglušila i ni posle skoro pola veka od smrti vojvode nigde i ničim, bar skromno i dostojanstveno, nije obeležilada je slavni vojskovođa ponikao na Zlataru?“ U uverenju da je vreme majstorsko rešeto i da nikad nije kasno da se isprave greške, Veruović je zdušno pozdravio zalaganje za podizanje obeležja, ali i da Bojović dobije monografiju.

(Nastaviće se)


GORKE OPOMENE

- Trebalo je i bilo bi lepo da smo se ovog junaka setili i mnogo ranije, ne pre nekoliko godina, već pre nekoliko decenija. Još bliže i još jasnije: nije se smelo dogoditi da nastane vreme našeg nemara, naše nebrige o onima koji su bili u našoj prethodnici, o onima koji su krčili staze na dugom i teškom putu do slobode – rekao je, pored ostalog, Milojko P. Đoković, novinar i publicista iz Beograda, otvarajući „Veče sećanja na vojvodu Petra Bojovića“ 20. maja. 1989. godine u novovaroškom Domu kulture, u organizaciji Književnog kluba „Prvo zrno suncokreta“ ( iz Brekova i drugih sela u okolini Arilja).

BISTE, BULEVAR, ULICE

Tek 1989. godine Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine postavilo je spomen-bistu na grob Bojovića, a nešto kasnije i nedaleko od Kalenića pijace. Beogradskom Donjegradskom bulevaru vraćeno je ime Bojovića, koje je dobio 15. maja 1936. godine. Imenom slavnog vojskovođe počele su se dičiti ulice u pojediniom gradovima Srbije.

Autor: Dragoljub Gagričić

Oznake: info vojvoda petar bojović dragoljub gagričić